Седов: са унуком Ома на палуби

Они који су били на палуби најстаријег школског једрењака у свету, Седова, говоре да он делује на људе магнетски – добијају жељу да се на њега увек враћају. Упечатљиви пример је Сибила Ом из Келна. Посада је дочекује као рођака и с правом сматра ветераном Седова.Чувено презиме није подударност. Она је рођака истог тог Ома који је открио познати закон физике. О њој овде тако и говоре – Омова унука.

Сама Сибила назива Георга Симона Ома прапрадедом и буквално је у детаљима спремна да говори о суштини његовог открића. Истина, после признаје да јој је физика досадна, хемија, медицина друга је ствар. међутим она воли море и једрењаке, тачније један, главни једрењак њеног живота, Седов. Први пут, рекла је Сибила у интервјуу за Глас Русије, она се попела на његову палубу пре 22 године.

- Доспела сам на Седов вољом судбине. У глави су ми тада биле размере француског једрењака и када сам видела Седов једноставно сам занемела. О Боже, узвикнула сам. Какав огроман брод! Као аутомобилски трајект! Чак нисам могла да замислим да једрењак може да буде тако огроман. Провела сам на њему недељу. Било је то у октобру, ветер је био јак, таласи су били до велики, али нисам имала чак ни симптоме морске болести. Морнар Константинич ми је показао како да се пењем на јарболе за време ветра и кише. Научио ме да везујем човорове, да замотавам једра на пречкама. Са њима је било занимљиво и весело.

Од тада се Сибила враћа на брод макар једном годишње, а понекад и два пута. Прошле године њен омиљени Константинич, како називају на Седову легенду брода, кормилара Александра Константиновича Михалова, човека који је био душа команде, умро је. Али Сибила, као и чланови посаде, сачували су много успомена везаних за њега.

- Када сам се пела на пречке за време своје прве пловидбе, са мном се десила занимљива догодовштина. Никакве проблеме са пењањем на јарбол нисам имала, чак сам доле гледала мирно. И увек сам молила наредника другог јарбола да ми дозволи да се попнем на јарбол за време узбуне. Али он је забрањивао – они који пролазе обуку то не смеју да раде. Једном у току ноћи дошла сам на први јарбол, и у мраку ме нико није приметио, попела сам се са курсистима. Радила сам то што раде они.

Али када је увила једро, требало је да га причврсти. То Сибила није умела. Ипоставило се да је Константинич био у близини, видевши је, заобишао је курсисте и помогао јој је да причвсти једро. Затим је развезао чворове како би она све поновила сама. И сви су чекали да она зврши. Од тада је она једина од оних који су на обуци, а да се пење на јарболе за време узбуне. Између осталог саму синтагму „парусни аврал“ када треба скупити једра, Сибила изговара на руском.

За ових 20 година на Седову се променило неколико капетана. Одважна Немица памти све, почев од Александра Первозчикова: за време њега она је први пут дошла на брод.

- Једном за време регате Кати Сарк брод је развио фантастичну брзину од 20 чворова. Ја сам се пробудила у току ноћи, лежећи буквално на зиду, толико смо се накренули. У пиџами сам изашла на палубу, пловили смо под пуним једрима. Брод се сигурно држао, а капетан је играо на мосту.

Староседеоци из тима – наредници, морнари, мајстор који крпи једра, одавно су постали добри пријатељи Омове унуке. Зато се она на Седов враћа као кући, као у породицу.

- Имам осећај да сам део Седова. Неко сродно осећање. Да, крусисти се мењају, али понекад курсиста може да постане 4, затим 3, затим 2. помоћник капетана. Као Гриша Романов који се сада брине за оне који су на обуци.

На палубу долазе људи из разних земаља, али проблема са комуникацијом нема: љубав према мору, према једрима, брише све границе. И то прилично вреди, убеђена је Сибила Ом верна Седову.