Србски соко постао атаман Козака

Старешина Савеза србски соко Јевђа Јевђевић заступао је своју земљу приликом 4. Светског конгреса Козака, недавно одржаног у Русији. Руководилац Савеза је био одликован са неколико ордена, међу којима је Крст за обнављање Козаштва, постао представник козачких снага Русије и Иностранства у Србији и проглашен за атамана.

Код соколова, који су се претворили током свог постојања од спортског покрета све до родољубске организације, има много сличности са Козацима, - испричао је Гласу Русије Јевђа Јевђевић.

- Соколски савез је организација која је, наравно, млађа од Козака. Соколи постоје око 150 година. Прво су настали у Чешкој, а касније су се ширили по свим земљама где живе Словени. У Србију су дошли 1882., а у Русију мало раније. Најпре преко Чеха који су радили у Русији. Соколи у Русији нису били претерано развијени пре револуције, међутим када су бели емигранти дошли у Југославију, Србију, у Европу руски емигранти, бели Руси су прихватили и соколски покрет свим срцем. Тако да је једно време старешина руских сокола био Владимир Кирилович, претендент на руски престо, а старешина сокола у краљевини Југославији био је Петар Други Карађорђевић. Можда је то што је краљ био старешина и био разлог да је већина руских емиграната у краљевини Југославији била у чланству Сокола. Што се тиче нашег програма, он је сличан у том смислу да посебан акценат дајемо на васпитање младих генерација, на васпитање омладине у духу правих вредности, у духу православља и свега што је добро и позитивно у нашем народу. Наравно и сарадња са словенским народима има посебну тежину у нашем соколском покрету. Чланови сокола могу бити и они који нису православни. Ми нисмо војска, ми нисмо војнички покрет. Ми смо неко ко помаже држави да правилно васпитава омладину. Највећи акценат се даје на спортске активности, али ту је и фолклор. Значи, све што иде на очување нашег националног идентитета.

Шта мислите, да ли су Соколи и Козаци успели да сачувају своје традиције у вртоглавом животу 20. века?

- Наши покрети су се очували управо због тога што су имали јако утемељење у нашим народима. А поред тога ту је, наравно, била потребна и божја промисао. Кад смо обнављали соколски покрет имали смо срећу да су са нама били људи који су били соколи пре рата. И онда су ти људи обновили соколски покрет у Србији. Што се тиче Козака, наравно да, вероватно је ту било потомака људи који су били активни у козачком покрету у нека ранија времена. И, хвала Богу, козачки покрет поново живи. Мислим да је велика улога и садашњег врховног козачког атамана Виктора Петровича Водолацког, што козачки покрет јача у Русији и што видим да је за четири године доста тога узнапредовало, да је дигнуто на виши ниво. Види се да козачки покрет иде у једном добром правцу.

Шта је за Вас било најзначајније на 4. Светском конгресу Козака?

- Што се тиче односа Србије и Русије најзначајније је, по мени лично било то што је на Великом козачком кругу – то је скуп најбитнијих атамана у покрету, који је одржан у месту Старочеркаск у цркви – поред руске државне заставе и заставе савеза козачких војски била и застава Србије. Значи, само су три заставе биле и мислим да је то за мене и за односе наших држава, наших народа нешто што је најбитније. А што се мене лично тиче, најбитније је то пријатељство и то братство које постоји међу свима нама, посебно је био драг мени, а и мојој браћи наш сусрет после четири године. И то је заиста био братски сусрет. Као кад се браћа виде после дуго времена одвојености. Једноставно ту више нема никакве разлике ни језика, ни било чега. Свакако, ми смо исте вере, православне, и свесни смо нашег заједничког словенског порекла.