Драгомир Анђелковић: Темељи модерне српске трагедије

Англосаксонци и Немци срушили су Југославију. Али, Лондон и Вашингтон, за разлику од Берлина, нису начелно против југословенства. Штавише, неки вид југословенског повезивања сматрају не само прихватљивим, већ и пожељним, под условом да је тзв. западни Балкан устројен онако како им одговара. А то значи да су Срби подређени елемент. Зато је титоистички концепт, иако не од истог тренутка у оба поменута центара глобалне моћи, уживао велике симпатије евроатлантских кругова. Зато нам данас толико причају о његовом модификованом продужетку: регионалној сарадњи у којој Срби клече и свима се извињавају, те им подређују своје интересе.

ПЛАНИРАЊЕ СРПСКЕ ПРОПАСТИ

Оно што је од свих евроатлантских средишта моћи постепено прихваћено као модел решавања „србског проблема“, суштински је још 1913. године, у  својој књизи „Југословенско питање у Хабзбуршкој монархији“, дефинисао Ситон-Вотсон. Тај, политички врло утицајни британски историчар – како с правом каже наш угледни историјограф Радован Калабић – поставио је темеље Британске политике према Србима коју су САД наследиле, те коју су и не тако малобројни Срби, нажалост, усвојили као пут ка стварању „хармоничног Балкана“. Ситон-Вотсон је сматрао да би јачање србског фактора допринело продору Русије ка топлим морима, односно да би „тријумф српске идеје“ у контексту решавања југословенског питања „значио и победу источне над западном културом и био би фаталан ударац прогресу и модерном развоју.” Стога, православни Срби треба да буду у сенцни католичких (западну оданих) Хрвата и Словенаца, односно територијално-државно подељени унутар шире зоне интеграције.

У складу са тим, када су Енглези увидели да је пропаст Аустроугарске неминовна – а царска Русија која је могла да се супротстави њиховим намерама била избачена из шаховске игре на „Евроазијској табли“ – уложили су велике напоре да не буде створена „реална Србија“ по мери распростирања србског народа (за коју су наши непријатељи натурили погрешан придев „велика“), већ уместо ње заједница Јужних Словена. У томе су им, некада из ирационално схваћеног родољубља, а некада и из чистог користољубља, помагали неки масонски и други некритички прозападно настројени србски кругови. Тако је рођена прва Југославија. Но, она ипак није испала онако како су прижељкивали у Лондону. Тамо су комбиновали како им одговара, али први резултати нису били по њиховим „стандардима“.

Краљ Александар I Карађорђегић, иако је из југословенских убеђења и владарских претензија – нажалост – прихватио концепт стварања уједињене државе Срба, Хрвата и Словенаца, ипак је њу базирао на србској традицији и државности, односно тако поставио ствари да њом доминира србски фактор. Но, тиме није окончана енглеска антисрбска игра већ је само отпочела њена нова, вероватно и још опаснија, фаза. „Лондон се није мирио с реалношћу да једна србска породица заузима краљевски престо у Југославији, и у Београду као престоници. Зато је заклете непријатеље и Карађорђевића, и Југославије, попут Мусолинија и Павелића, тесно везивао уз себе, као своје плаћенике. На ово су се наслањали и други Александрови противници из редова бугарских и албанских екстремиста“. (Р. Калабић, Равногорски венац Субјел, стр. 103-104).

Британски став према Србима није се променио ни пошто је краљ Александар убијен, ни када је отпочео Други светски рат, ни пошто је он завршен. Неке ствари су ако не геополитичке константе онда елементи дугог трајања. А британски негативан однос према Србима, свакако спада међу њих. Интереси живе најдуже, а то што су се Срби по цену огромног страдања – вероватно ништа мање ирационално од опредељења за заједничку државу са Хрватима и Словенцима – сврстали на страну Британије онда када је нацистичка Немачка господарила већим делом Европе, није променило, па ни ублажило став Лондона према њима. Срби су били пожељно топовско месо, али тиме нису купили веће уважавање својих легитимних претензија од стране англосаксонских „савезника“. Енглези нису одустајали од своје намере да послератну Југославију тако устроје да Срби у њој падну у сенку Хрвата који су се 1941. године сврстали на страну нацистичких непријатеља Уједињеног краљевства. Наравно, није им сметао ни накнадни бољшевички етно-менаџмент на који су осудили Србе, а ни Ситон-Вотсон није био толико опаке маште као вођи коминтерне па да чисто српске огранке, као што је онај црногорски, прогласи за посебне нације.

ТРАГАЊЕ ЗА СПАСОНОСНОМ ИСТИНОМ

О свему наведеном али и закулисном ратном путу којим су Британци реализовали своје намере, тј. подржали модел антисрпске федерализације Југославије и при томе њу искористили као средство плаћања Совјетима за њихово немилосрдно жртвовање руског народа током Другог светског рата (како би што мање Британаца и Американаца страдало, по цену препуштања пола Европе бољшевицима) – детаљно и упечатљиво, целовито, али и уз помоћ осврта на ниво конкретних људских судбина (умногоме и помоћу сјајних фотографија), казује нам аутор књиге „Равногорски венац Субјел“. Радован Калабић у њој приповеда о иностраним опаким плановима, србском чојству и јунаштву, али и онима који су издали своју нацију и њене виталне интересе а чија духовна деца то настављају да раде и данас.

Да битка између Срба и домаћих анти-Срба још траје сви добро знамо, а Калабић нас, на примеру људи који потичу из једног малог али јуначког места на западу Србије (базираном на сјајним фотографијама који говоре о људима и важним локалитетима некада и сада, те документовано оповргавају бољшевичке лажи о „лику и делу“ Дражиних четника), подсећа колико је важно да сви они у којима још има патриотског набоја, на начин на који то могу тамо где се налазе, у њој узму учешће на страни свог народа. Калабић није обичан писац српске историје и аналитичар наше друштвено-политичке збиље. Он је трагалац за дубинским узроцима наше несреће, који се налазе како у нама тако и у геополитичком контексту у коме смо се налазили, и у коме живимо данас. И то није све. Калабић пише са намером да подстакне Србе да нешто науче из својих грешака те да у будуће много паметније раде у интересу своје нације и њених држава.

Радован (1960) – који већ деценијама ради и живи у Београду – рођен је у прекодринским крајевима, али у оном источном делу западног огранка нашег националног корпуса, где се србска традиција, упркос комунистичком испирању мозгова, вероватно боље очувала него било где другде у Отаџбини. Дипломирао је и магистрирао књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета, али је своје надахнтуо перо – изузетан стил комбинован са дубинским истраживачким приступом – примарно ставио у функцију национално-ангажованог писања повести србског народа. При томе није отишао у крајност, која непотребно а контрапродуктивно привлачи немали део српске патриотске јавности, да занемари објективност ради националног рада. Нама то не треба. Истина је на нашој страни. Довољно је да са хладном, научничком строгошћу, њој приступимо, и јасно се види ко смо ми и шта смо чинили те чинимо, односно ко су наши непријатељи и шта су радили и настављају да раде. Њима требају манипулације и лажи, а нама је довољна истина и објективност. Они Срби који то не схватају и заступају којешта, само компромитују нашу ствар и заправо раде у прилог оних који нам не желе добро.

С друге стране, добар пример национално продуктивног рада – посвећеног Српству али утемељеног на аргументима, колективном прагматизму и одговорном размишљању – представља опус Радована Калабића. Он је до сада објавио преко сто научних радова и више стотина публицистичких текстова у часописима и на сајтовима. Ипак, круну његовог стваралаштва чине књиге, којих је до сада издао десетак, а многе од њих су доживеле више издања. Поменућу само нека његова дела: „Књига о Калабићу“, „Србска емиграција“, „Споменица Дражи 1946-1996“, „Грофовска времена“, „Под прекорним погледом историје“ … А идеје које је у тим делима заступао, у пракси је покушао да оствари кроз свој медијски и генерално јавни рад. Био је на дужности главног и одговорног уредника часописа „Видици“ и „Новинарство“, као и недељника „Београдске новине“. Уз то, био је директор и главни уредник радио Индекса те председник Матице исељеника Србије.

Сада нам је Калабић поклонио још једно изузетно дело. То је већ поменути „Равногорски венац Субјел“. Он на неки начин представља синтетички плод његовог досадашњег успешног стваралашта. Проблеми и теме којима се бавио, наше националне дилеме са којима се суочавао, одговори које је нудио, преламају се кроз ту, иначе чак и графички изузетну књигу, те вапе србској јавности да из свега тога коначно нешто научи. Оно што нам се дешавало јуче, дешава нам се и данас, али ако наставимо да грешимо и допуштамо разним отимачима наших душа да са нама манипулишу и гурају нас преко још једне литице (било да се издају као лажне патриоте које играју на ирационалност или су нескривени анти-Срби који нуде паклене евроатлантске „дарове“), питање је да ли ћемо имати другу шансу. Крчаг иде на воду док се не разбије, а наш је већ озбиљно напукао. Отуда, обратимо више пажње на оне наше сународнике који нам указују на стазе спаса којима треба ићи, те опасности које нам са разних страна прете. Међу њима је, свакако у групи оних који иду на челу колоне – без претеране похвале коју пријатељ пријатељу упућује (у шта свако ко прочита неку од његових књига лако може да се увери) – Радован Калабић.

ПРОДУКТИВНИ ОТПОР АГРЕСИЈИ

У књизи „Равногорски венац Субјел“, Калабић на фону историјске истине о Другом светском рату код нас али и у свету, посредно говори и о србској будућности, односно о путевима отпора духовној окупацији која нас и даље притиска, те прети да рукама самих Срба, за рачун наших историјских регионалних и даљих непријатеља, коначно поломи кичму нашег већ осакаћеног народа. Пише о првој, славом овенчаној, (равногорској) герили у Европи; о актерима, таоцима и тројанским коњима историје; о Дражи и Титу као антиподима … Али, све то је прожето оним што представља конкретан историјски пример самопрегорног, али реалности прилагођеног деловања, у циљу стварног националног спаса. И на тим основама одржавања и актуелног пламена националног отпора на темељу правих вредности, који ће се пре или касније, претворити у спасоносни национални пожар.

То је јако важно јер србски народ је и даље изложен својеврсној агресији, која је у много чему у континуитету са несрећом која нас је задесила током Другог светског рата. Нико више не може да нас бомбардује како би нам отео део територије, али то не значи да се против нас и даље не спроводи агресија другим средствима, срачуната на то да се у првој фази разним манипулацијама већина Срба пасивизира и отупи, а мањина већ тада идентитетски препарира (Војвођани по узору на лажну црногорску нацију и тзв. евро-Срби, којима је национални идентитет небитан). Тако би постепено били створени услови за јачање аутономије Војводине и креирање других квазидржава унутар Србије (нпр. тзв. Санџак), наметање тзв. евроатлантских „вредности“ као што је величање хомосексуализма, итд. У следећој фази би можда започело и апокалиптични сценарио свођење Србије на обим Предкумановске Србије, односно идентитетског препарирања већине Срба на начин да се србска нација трајно подели на неколик нових (Србијанци, Војвођани, Црногорци, утапање Срба у РС у некакву босанску нацију).

Свему томе морамо да се супротставимо, а то пре свега сада можемо и морамо да радимо на плану културно-идентитетске политике. Лако је причати празне приче о великим делима која у овом тренутку нису могућа. Од тога неће бити никакве користи, а реална је штета јер губимо време и енергију на бесмислице. То је прибежиште лењих и инертних људи, који своју савест умирују ирационалним бајкама и оптужбама на рачун других да „неће у шуму“ а све друго је, наводно, бесмислено (док сами удобно седе и ништа не раде за нацију). Опет, буде ли већ сада критична маса Срба остваривим делима подстакнута да буде национално свесна и отпорна на разне манипулације, силе које нам не мисле добро ништа неће моћи да нам учине. Агресор води битку за душе Срба и томе морамо да се одупремо уместо да чекамо његов успех утонули у нереалне националне снове. Стога, сви ми који знамо ко смо и шта је наша нација, те шта јој се спрема, дужни смо да упорно говоримо, пишемо, убеђујемо, протестујемо и повлачимо друге потезе који могу да имају неки ефекат. То све посвећено ради Радован Калабић, али нам указује и на људе за које многи од нас нису раније знали, а који то чине маестрално материјализујући дух најбољег равногорског наслеђа.

СУБЈЕЛ НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ

Не треба да идеализујемо чак и оно што је у основи било позитивно у нашој прошлости. Бити заточеник прошлости лоше је колико и ње се неселективно одрицати ради, наводно, светле будућности. Прошлост треба да нас инспирише да делујемо у складу са садашњошћу у коју ћемо уграђивати употребљиве елементе наше традиције. Умногоме, то је била и идеја водиља Равногорског покрета и Драгољуба Драже Михаиловића. Равногорци нису – што се као плод бољшевичке пропаганде неретко погрешно мисли – тежили једностраној рестаурацији старог, већ национално конструктивном споју онога што је у међуратној Југославији вредело и нових решења у интересу србског народа. Далеко је од тога да у Краљевини Југославији много тога није било криво постављено. Дража и његови сарадници су тога били свесни и желели су да нову, поратну државу, изграде на принципима који би много више водили рачуна о правди, односно националним и социјалним интересима нашег народа.

Припадници Равногорског покрета – од стране титоистичке послератне пропаганде набеђени за све мрачне особине које су у стварности карактерисале не њих већ партизански врх састављен углавном од пробисвета и друштвеног отпада  – борили су се не само за национално ослобођење већ и свеколики препород нашег друштва. Зато Равногорски покрет не симболише сам обичан устанак против окупатора већ уистину оличава борбу за искорењивање корупције, политичке неодговорности, системског лоповлука, културног дефицита и свих других зала које спутавају да се размахну крила иначе надареног србског народа (што се широм света, у бољем системском амбијенту, јасно види). Зато је велики подухват који је предводио Дража Михаиловић, Радован Калабић с правом назива „Трећи спрски устанак“, који се надовезује на велика дела Карађорђа и Милоша. Да је успешно окончан, а не издат и продат од стране лажних западних савезника и прегажен бољшевичким тенковима праћеним хордама домаћег црвеног башибозука (при томе не мислим на обичне, часне партизанске борце, већ њихове титоистичке предводнике) – судбина србског народа не би била чемерна каква је данас. Но, главе горе. Нисмо још дотучени. Духовна деца оних који су били на бранику отаџбине 1941-45. (а није битно на којој су страни били њихови биолошки преци) и даље су ту, те носе бакљу отпора.

Време је да у вези са реченим, пређемо са општег на појединачно. У фокусу Калабићеве књиге налази се славно место Субјел (општина Косјерић, Златиборски округ) – које је у првој половини деветнаестог века било духовно и културно средиште Црногорског среза – а у коме је током Другог светског рата Дража Михаиловић најдуже боравио. У питању је део западе Србије који има „изузетно важан стратешки положај“ и који одликује „слободарска традиција становништва“. То све је определило „ђенерала Михаиловића да неко време баш ту семести свој Врховни штаб, Центар везе, своју децу, болницу, штампарију, регрутни центар … О узајамном поверењу које је владало између Драже и народа у том делу Србије говори и податак да је у Другом светском рату 237 бораца из Црногорског среза погинуло под четничким знамењем. Међу њима су 22 били мештани Субјела и Мушића“ (стр. 4).

У делу „Равногорски венац Субјел“ испричана је трагедија целог србског народа, упоредо са освртом на самопрегорну борбу народа Црногорског среза за интересе наше државе и нације. Ту имамо јасан контраст између заблуда многих Срба и националног мазохизма (из разних побуда, од идеалистичких до лукративних) немалог дела наших сународника, и национално одговорне, до крајности пожртвоване, делатности мештана једног морално и национално неисквареног дела Србије. Ту је као ретко где горео и гори пламен наше традиције, изворних вредности и патриотизма – што је дошло до изражаја током Другог светског рата а на темељу сећања на равногорску епопеју поново долази у први план. Декаденција модерне епохе, са свим погубним последицама по национални идентитет, срећом још није стигла да контаминира те брдовите крајеве Србије настањене горштацима чистог и јаког духа, већином пореклом из Херцеговине и Црне Горе.  

СПОМЕН ПАРК НАЦИОНАЛНОГ ПРЕПОРОДА

Мештани Субјела и људи пореклом из тог места који сада не живе тамо где се налазе њихови корени, али су и даље покретани наслеђем предака, подигли су спомен парк чича Дражи и Равногорском покрету. У питању је добро осмишљен уникални меморијални комплекс, а не само споменик Дражи Михаиловићу, каквих, хвала Богу, све више има широм Србије. Духом велико место Субјел тако није одало само пошту Равногорском покрету, његовом јуначком предводнику, те својим прецима који су се раме уз раме са њим борили – већ је и засејало још једно важно семе будућег отпора и појачало већ постојећи. Са подизањем равногорског спомен парка, по броју становника мало али у погледу националних дела велико место у западној Србији, постаће средиште окупљања србских патриота и васпитавања, на продуктиван начин национално свесних генерација. Другим речима, постаће својеврсни бацач пламена србског отпора и  симбол неугасиво тињајуће слободарске мисли, што ни деценије комунистичког тоталитаризма и евроатлантксог испирања мозгова нису успели да униште. А пред нама је још дуга борба која захтева мудрост и стрпљење!

У њој морамо да поступамо као ђенерал Дража: да будемо одлучни у отпору, самопрегорни у делима али и национално прагматични, како би избегавали непотребне жртве нашег већ јако напаћеног народа. Као што праве патриоте нису они који су олако спремни да жртвују (по правилу туђе) српске животе и то неретко чак и за рачун неких других сила, то нису ни од стране англосаксонских служби подржавани лажни „НАТО четници“, који данас причају бесмислене приче о нашем „савезништву и пријатељству“ са Енглеском и САД, те нас позивају да га себи на штету, цементирајући оно што су нам Англосаксонци и титоисти наметнули, чак и у војно-политичком погледу обновимо. Морамо наћи прави баланс који води рационалном отпору срачунатом на постепено побољшање положаја нашег народа, те на тим основама етапну победу. Свакако и ту ће бити много хода по трњу, али на крају дух Равне горе мора да тријумфује. Да је то и у националним размерама могуће, сведочи нам и пример Субјела, само је потребно да имамо веру и истрајност тамошњег народа.

Равногорци су се борили за социјално праведну и на традиционалном моралу подигнуту српску државу унутар југословенске заједнице (што је био оквир који формално нису могли да одбаце), која би обухватила све српске земље. Титоисти и њихови енглески савезници борили су се за територијално и етничко распарчавање србског народа и подређивање његових интереса онима који су у нашем региону током рата били савезници Адолфа Хитлера. И успели су да раскомадају Српство, те и даље раде у прилог комадања његових остатака. А титоистичко наслеђе спутава снаге великог дела нашег народа те место да се злу сложно супротставимо ми се непотребно делимо и свађамо; уместо да усредсредимо снагу против оних који нам раде о глави, не баш малобројни Срби, некада чак и у накарадном уверењу да поступају патриотски, њима иду на руку.

ЧАСТ И СЛАВА

Немало оних који у томе учествују нису продали своје душе ђаволу, већ су изманипулисани пропагандом наших непријатеља. А морали би коначно да схвате да нам петокрака ништа добро није донела, и да убудуће само лоше може да нам донесе. Србски и руски народ су највеће жртве комунизма, а захваљујући инерцији многих, каријеризму плиткоумних вођа и пропагандној делатности оних који су нам са запада послали црвено семе самоуништења, и даље су у великом броју индоктринирани директним или прикривеним бољшевизмом. Уместо да се врате својим изворним вредностима они заливају туђинско, паклено семе. Борби против тога канцера које код нас има посебно опасан титоистички и неотитоистички вид, своје животно дело, чији је важан елемент књига кроз  чију призму га сада посматрам, посветио је Радован Калабић. То су учинили и сви они људи који су подигли спомен парк Субјел. Калабић и они, због тога заслужују поштовање и признање.
 


О Катону Млађем (I век пре Христа) – човеку који је, у временима када је егоизам политичара већ увелико узео маха у сутон републиканског Рима, био спрема да себе подреди интересима државе и очувању римских традиционалних вредности – историчар Гај Салустије Крисп написао је следеће: „Што је мање тражио почасти и славе за себе, то их је више заслуживао“. Ни Калабић, ни људи заслужни за подизање спомен парка Субјел и очување изворног равногорског наслеђа из кога је тај меморијал произашао, не траже ни славу, ни почаст. Али заслужили су  и једно и друго доследном борбом за идеале националног отпора и препорода, у временима када се много више исплати или продати се атлантистима и неотитоистима, или причати празне приче и тапшати себе по „патриотском“ рамену а ништа конструктивно не чинити (или у горем случају гурати нацију у чељусти немани).

Угледајмо се на борце за Српство којима смо се бавили, и промишљено, посвећено и на дуги рок радимо у циљу особођења и препорода нашег народа. Ако свако од нас на неки начин бар једног заблуделог сународника изведе на прави пут, нисмо са становишта националних интереса улудо живели а србски народ ће бити један корак ближи ослобођењу и препороду. Када би већ данас учинили бројне такве (наизглед мале) кораке, србски народ и његове подељене земље, постали би довољно јаки да се већ сада изборе са натурањем даље национално-идентитетске ерозије, те би били у стању да створе „мостобране“ за свестрано решење „србског питања“, када се довољно промене за нас још неповољне геополитичке околности.