Србска књига радости и протеста

Ко уме да се радује, има чему да се радује – те речи великог србског мудраца и песника Душана Радовића постале су епиграф за двојезичну антологију српске поезије за децу, коју је недавно представио у Москви оснивач издавачке куће Вахазар, историчар книжевности и преводилац Андреј Базилевски.

Иначе, књига, која садржи дела десетине аутора, који пишу на србском језику, зове се Књига радости. Пред микрофоном је песникиња Ала Шарапова.

- Размишљала сам о једној особини српске поезије за децу. Свака земља има неку првостепену страну духовности. Код Срба је то управо радост, поред игре, коју сам помињала у вези са именом Милорада Павића. Милорад, Радовић, Рада, Радић – тај корен с радошћу је веома проширен у Србији!

Дакле, књига радости, зато називи рубрика – нису досадни «прво поглавље», или, рецимо, «за децу млађег школског узраста», већ «За модрим хумом», «С оне стране дуге». У том свету свуда шетају носорози, стране књиге треба мазати маслацем да би се угодило мишевима, може да се нацрта дан недеље, који се зове среда. Све, што је могуће само у свету детињства, у којем се, додуше, полако стаса. Зато ту може да настане потреба да се положи испит за цара, ради тога треба да умеш да лажеш, али категорично не смеш да ореш. Зато настаје жеља да се не порасте за инат, као у песми Драгана Радуловића.

Ако ће велики људи и даље као у шали

Да убијају и да охоло воде рат,

Ја ћу и даље да останем овако мали

И нећу да порастем за инат.

Управо захваљујући таквим стиховима сам Андреј Базилевски назива том, који је марљиво саставио, «књигом протеста».

- Праве дечије песме су намењене и одраслима. Морамо да стварамо неке линије одбране, морамо да помогнемо деци да живе у данашњем свету, ова је књига покушај да се нешто учини. Чини ми се да је поезија на србском језику једна од најинтересантнијих у словенском културном простору. Не постоји ниједан велики песник, који ствара за одрасле, а који не би написао бар неколико песмица за децу, почев од Десанке Максимовић и Стефана Раичковића и завршавајући млађим ауторима. Иначе је веома активно представљена на србском књижном тржишту дечија поезија, мислим, да то у многоме спасава однос према свету код Срба.

Песник Михаил Грозовски, који је преводио за антологију Лазе Лазића и Бранислава Црнчевића, ради први пут с србским ауторима.

- Тек сам дотакнуо српску поезију, али видим да је била добра идеја да се изда таква књига. Имао сам посла с дословним преводом и замишљао ликове да би их пренео на руском језику. То је веома интересантан посао, мада је сложен, чак и према дословном преводу је било јасно какве се интересантне метафоре и смисао крију у тим стиховима.

Песник Алексеј Смирнов, који је преводио за антологију народне дечије стихове, истиче.

- Мислим да ова књига није намењена да је чита мало дете – оно је не може ни држати. Треба јој причи на други начин: као према енциклопедијском издању, које обухвата практично све. Саставити такву књигу је подвиг, можемо да је назовемо библијом дечије српске поезије.

Тимур Блохин,