Василиј Поленов

Једна од најзначајнијих појава у руском сликарству из друге половине 19. века је стваралаштво Василија Поленова . Вишеструко стваралаштво, у којем је тај уметник тежио да примени све своје таленте, нема граница. Он је сликар и сценограф, архитекта и музичар, у многим врстама уметности он је био новатор. Способности за сликање код Поленова су се рано испољиле, чак су за њега унајмили специјалног предавача из Академије уметности.

Иначе, после дужег колебања 1863. године се Василиј Поленов по завршетку гимназије уписао на физичко-математички факултет Петербуршког универзитета. Истовремено он је посећивао увече Академију уметности, и то не само за цртање, него заинтересовано слушао предавања из анатомије, грађевинарства, геометрије, историје уметности. Када је прешао у Академију уметности као пуноправни студент, Поленов је привремено напустио универзитет. Већ 1867. године он завршава студије на Академији уметности, добивши сребрне медаље за цртеже и студију. Даље он учествује у два конкурса за златне медаље из историјског сликарства.

Од јануара 1868. године он поново постаје студент универзитета, али већ правног факултета. 1871. године он добије диплому правника и истовремено са Илијом Репиним велику златну медаљу за конкурсну слику Васкрснуће Јаирове кћери. Поленов је тежио да створи дело високог стила, узвишеног карактера, то је била у неку руку жанр-слика, мајсторски компонована, међутим, платно није било довршено у смислу замисли те слике. Многи су истицали велику топлину у лику девојчице, која пружа Христу своју танку ручицу. Међутим, прошло је неколико година пре него је Поленов стварно постао прави сликар. Василиј Поленов је отишао на специјализацију у Париз, где је између осталих слика насликао платно Хапшење грофице д’Етремон, за коју је стекао 1876. године звање академика. Када се 1876. Године вратио у Русију, он је ускоро отишао на бојиште руско-турског рата као званични сликар при главном стану наследника-цесаревича (који је касније постао император Александар Трећи).

По завршетку рата он се настанио у Москви. На 6. покретној изложби Поленов је демонстрирао слику, која је касније постала његова визит-карта: Московско двориште, коју је насликао по природи у једном од московских сокака. После њеног огромног успеха он је постао оснивач новог жанра – интимног пејзажа. Од 1879. године он је био члан Друштва покретних уметничких изложаба, стекао славу мајстора епских пејзажа, коју је повећао, када се преселио на реку Ока и путовао кроз места, која се сматрају колевком хришћанства. Рођен у граду, Поленов је заволео ширину бескрајних поља, густе шуме, широке реке. Он је сањао да живи у природи. 1890. године он је набавио мали посед Бехово у Тулској губернији, на високој обали Оке. У боровој шуми је он саградио кућу према сопственом ориганиалном пројекту, тамо је он уредио уметничке радионице. Посед је он назвао Борок. Тамо је Поленов много и продуктивно радио, радо позивао у госте сеоску децу, за коју је организовао врсту часова и приредбе, развијао њихов уметнички укус. Према замисли Поленова, посед је морао да постане гнездо уметника, а касније се претвори у провинцијални приступачни музеј. 1899. године он по други пут одлази на Блиски Исток ради прикупљања материјала за серију слика Из живота Христа, коју је завршио 1909. године. Изложба тих слика је доживела велики успех, она је постала централни догађај у свету сликарства. Уметник је умро 18. јула 1927. године у свом дому, те сахрањен на сеоском гробљу на обали Оке, где је волео да слика.