ДОКТОР ФАУСТ И ГУТЕНБЕРГОВА ШТАМПАРИЈА

Као што је такође у складу с најбољим традицијама парничења  око  ауторског права,  један од идавача-компањона,  Јохан Фауст, оспоравао Јохану Гутенбергу право на издавање његове Библије-на основу тога што је у штамаприју која је штмпала  прву књигу уложио свој новац. Истина,  историја се није сагласила са пресудом судске инстанце провинцијског немачког града и на плочи Библије златним словима је ипак остало име Гутенберга. 

Познато је да чак и у наше време у неким научно-популарним  сајтовима  поменутог издавача на онову истоветности презимена идетификују  са знаменитим „доктором Фаустом“. Формално је то грешка –личност која је постала прототип  јунака многобројних  легенди и уметничких дела,  године 1457.  још није била рођена –то се десило тек 23 године касније. А Фауст ( штампар ) је умро после 60 година  у загонетним околностима које су допринеле стварању различитих најпротивуречнијих  тумачења његовог лика. 

Научник који је продао душу ђаволу

Сматра се да се „најсрећнија“ верзија  појавила у XVI веку    о научнику који се накупио  широких знања, а   продао је  душу ђаволу  у  замену за свемогућа светска задовољства. Због чега је био сурово кажњен-убили су га демони на свиреп начин, а његова грешна душа је   доспела у пакао. Али скоро истворемнео су настале и друге верзије. Тако на пример,  по верзији  енглеског драмског писца Ктристофера Марлоа,  савременика  великог Шекспира,  његова душа јесте била продана, али само због тога што је докторо Фауст хтео да створи лекове за неизлечиве болести које није могао да изуми на помоћу науке која му је била   доступна. 
 

Најпозантје дело на ту тему  је истоимена поема Јохана Вофганга Гетеа( 1749-1832) у којој је научник описан не једноставно  као циник и егоиста,   него као човек  који непрестано трага за  истином. А наћи истину у земном животу  је веома тешко и трагалац за њом не осећа никакво задовоњство чак и да на  истину и наиђе.   

Почетак трагедије по форми подсећа на Књигу о Јову

Почетак трагедије по форми подсећа на Књигу о Јову „Пролог на небесима „ током којег се Господ и Мефистофел  опкладе,  а Фауст на крају крајева бира Мефистофела. Током тог разговора Бог каже свом противнику:  “ Знај:  чиста душа  своје трагање мутно/ Сазнањем истине ће напунити. “

Ове речи се јавно поклапају са  фрагментима из Беседе на Гори: “Блажени гладни и жедни  правде,  јер наситиће се. “ Чак ако  до тог „насићења“и дође тек у неком будућем веку, -оно већ сада доноси блажентво трагаоцима за истином. Па макар   они тога и не били у потпности срећни. 

Уговор са ђаволом

Међутим крвави искушивач  мисли дукчије –он се нада да ће „привезати“ Фауста са светским насладама  како би он одустао од свог вечног трагања за истином. Склопљени уговор с научником подразумева  да ако он само  добије било какава  искрена задовољства која му се нуде, казаће:  „Стани, магновење,  ти се прелепо „ –уговор ће „ ступити на снагу „ и његовом душом ће располагати  ђаво као сосптвеном својином. 

Мефистофел дуже од две деценије искушава свог“партнера“свим земаљским благодетима

И тако Мефистофел дуже од две децениеј иксушава свог „партнера“  свим могућим благодетима-младошћу,  телесном љубављу, влашћу, чаробњаштвом и тако даље. Али Фауст се свеједно не предаје стремећи све време ка истини. На крају крајева, демону је је све то досадило –он је већ спреман да призна свој пораз, спреман да закопа ослепелог Фауста живог у гроб бе икакве наде да ће добити његову душу. Али на крају живота доктор се  користи својом духовном  снагом и постаје  вођа немачког народа,  помаже му да исуши блато градећи слободну земљу. И мудрац коначно закључује: “Само је онај достојан живота и слободе ко се сваког дана за њих бори „. Смисао живота се састоји  не само у коначном циљу,  него и у самом процесу  његовог достизања,  и у борби и љубави према ближњему. После чега следује и признање: “ Ја сам трен вечности сад доживео“. 

Фауст формално изгубио опкладу с Мефистом

У формалном смису Фауст је изгубио опкладу с Мефистофелом-Фауст умире,  а демон се спреме да у пакао протера његову душу. Али  сад ту у дејство ступа  виша метафизика, која не поштује  никакве обзире према убогим“правним“ односима  у учењима о спасењу  којим  је  и дан  данас прожета  католичка,  а донекле протетстантска веронаука. Јер пакао није место  тамновање   него  је то стање душе која се отргла од Бога и његове Љубави. А Фауст,  који је формано изгубио опкладу с ђаволом, итовремено је постигао истину-испољавајући конкретну  љубав према људима, самим тим се  уподобио Творцу  поставши причешће његовог постојања. Које се сатоји блаженству,  али не никако у адским мукама  напуштености од Бога. 

Фаустову душу од ђавола на крају отимају испред носа анђели од  Бога послати

У финалу трагедије Фаустову  душу отимају испред носа ђавола од Бога послати анђели. Они су извојевали победу  над тамним силама  и то опет  не помоћу оружја „пламених мачева „  него искључиво певајући узвишене песме  и разбацујући око себе рајско цвеће. Једном речју, распростирући око сбе љубав,  а она је у стаљу да спржи силе Таме  горе  него адски огањ, и привлачи Фаустову душу која никад у  суштини није била од Бога одбачена. По оној већ цитирнаој заповести  блаженства  из Беседе на Гори. 

Фаустов „дух“ је дух савремене  хуманистичке цивилизације 

Описани лик научника,  разуме се ,  не ицрпљује се поједином личношћу. У суштини „Фаустов дух „-то је дух савремене  хуманистичке цивилизације  која се одрекла   од контеплатовног средњевековног погледа на свет у корист  делања и трагања за истином. Супротно распрострањеном миту ,  хуманизам се не појавњује обавезно  ванхришћански,  а још мање као антихришћански. 

Адам се може преобратити у ниже,  али и у више,  божанско биће

Тако на пример,  велики фолософ и хуманиста, који је живео у међувремену између Гутенберга и Фауста у уста Божја ставља и овакве речи: “Не дајемо ми теби,  о Адаме,  ни одрђено место ни сопствени лик,  ни особена својства,  како би и место и лик о особена својства ти имао по својој жељи,  сагласно твојој вољи и твоме избору. Слика сличних створења одређена је и установљена  законима које ми доносимо. Ти ипак ниси стешњен никаквим оградама, одређујеш своју слику по свом нахођењу,  али у границама које  ти ја  постављам. Поставио сам те у центар света како би одатле лакше могао да посмтраш све што постоји на свету и све што се на њему збива. Нисам те створио ни небеским,  ни земаљским,  ни смртним,  ни бесмртним  да би ти сам,  слободни и славни мајстор,  формирао себе у у лику какав ти замишљаш. Ти се можеш препородити у ниже,  неразумно биће,  али се исто тако можеш препородити под утицајем своје душе  у више,  божанствено биће“. 

Можемо ли наведени цитат сматрати'“ сатанизмом „? Наравно да не,  то је просто опис великих могућнпсти човека као Лика Божјег и његове неоспориве  слободе,  права и обавеза стваралаштва. Изражено посебно о јенавђелској причи о скривеној надарености. 

Слободу  неретко људи користе ради сопстевне деградације 

Друга је ствар то што се том слободом људи неретко користе да би продубили сопоствену деградацију –што се посбено може приметити  у послење време. На крају  епохе Ренесансе и почетком Новог Доба  најбољи умови човечанства,  проникнути „фаустовским“ духом,  достављали су људима знања преко шптамапних књига, откривали законе природе, утичући тако не само на материјални,  него и на духовни прогрес човечанства. А, сада,  по горком закључку философа Ериха Фрома, потрошачко друштво је превладало,  тако да је победио принцип“имати“,  а не „бити“. 

Мефистофели данашњице немају потребне  ни за каквим саблазнима ради поробљавања људских душа

И „мефистофели „ нашег времена  немају потребе да за пробљавање душе користе некакве посебне  саблазни.  Сасвим је довољно да   дух учине јаловоим и да из душе „одстране „ све високе пориве. За нишче духо,  „алаве „ и „жедне“постоји ипак излаз у покајању,  праштању и у љубави према ближњима. Али тешко“ништавним“ који су у себи угасили Дух,  Искру Божју. Сетимо се да да је такве Данте у „Божанственој комедији „ сместио у Лимб, простор изван предела основних кругова Пакла. Јер у круговима Пакла су „лоцирани „ они који су нешто сагрешили,  а у Лимбу –„ништавни „,  они који нису урадили ама баш ништа  чиме  би заслужили неку пажњу. 
 

И зато се то не може тумачити само као богословска слобода великог песника-хуманисте. У Апокалипси (Откровењу Јованову ) Господ се такође  обраћа  људиома истог рода:  “Тако,  будући млак,  и нијеси ни студен ни врућ,  избљуваћу те из уста својијех „(Откровење Јованово,  3: 16,  превод Вук Стефановић Караџић). 

И „Фаустов дух“,  нажалост,  скоро сасвим угашен у савременом друштву  служи као савршено „одвраћање „од деградације и стања потпуне ништавности   које не прелази границе бриге за задвољавање својих сићушних потреба и ситних страсти.