МУЗЕЈ ЛОШЕ УМЕТНОСТИ

Музеј лоше уметности је клиничка дијагноза савремног друштва. То чак и није музеј , него паноптикум савремене уместности. Паметни људи су спремни не само да одобравју нешто слично , него и да плате силан новац да се од тога направе колекције .

На адреси Дедхем,  држава Масачусетс  (САД) , налази се необични музеј.  У  његовој колекцији је више од 400 експоната  укључујући и слику Луцy ин тхе фиелд wитх флоwерс“ –„Луси са пољским цвећкама“,  најпозантије овдашње „ремекдело“. Истовпремено се излаже не више од 30-40 експоната  .

Јединтвени у свету Музеј лоше уметности МОБА

Премда постоји још и престижна поставка  , јединтвени у свету Музеј лошег сликарства,   Тхе Мусеум Оф  Бад  Арт ( МОБА) захваљујући   глобалној мрежи  прославио се пре свега  управо овом сликом. Да би нека слика била свсретсна међу експонате овог музеја неопходно је да одговара простом правилу: да буде толико лоша  урађена да  је  сви који је погледају одмах игноришу. . . Тада ви доспевате у зону  непрестане пажње организатора МОБЕ. Зато што  су они,  напротив,   уверени да необдареност не треба игнорисати . Њу треба  знати,  видети  ,  подржати и афирмисати.

Приказивање најодвратнијих кичерских дела ликовне уметности -основана идеја оснивача Музеја Скота Вилсона 

Основна идеја једног од отаца-оснивача  музеја,    Скота Вилсона ,  састоји се у жељи да се прикажу најодвратнија и кичерска дела  ликовне уметности. У принципу  би се могло рећи да та идеја не спада баш у најразумније.  Цела теритоија планете је недовљан да би се сав сликарски шљам  изложио како би био доступан  публици.

Релативно млад музеј: основан 1994.

То је реалтивно млад музеј :основан 1994. Благодарећи светској подршци истомишљеника ,  основачи МОБА успешно остварују своју мисију у поптуности презентујући  алтертнативни поглед на културно самоизражавање неких стваралаца. Ради испуњење своје дужности ,   директор музеја Мајкл Френнк    обавља и неке послове који обично нису у опису радног места  главног куратора : обилази „бувље пијаце „ и продавнице „секонд-хенд“ трагајући за одговарајућим примерцима за попуну музејске збирке .

Прва слика у збирци донета са сметлишта

Једна од оснивача  музеја Луиза Раји Зако (Луисе Реилy Саццо) је изјавила да се идеја о оснивању родила још 1994.  кад је њен брат Џери  донео из антикварнице  једну слику. Трговац је био заинтересован  само за рам,  а слику је је ионко била одабачена  на сметлиште. Зато се већини гостију тог празничног дана који су   били присутни у породици Засо ,  слика  на свој начин свидела . У смислу да су сви гости на слику малте не пљували, али сама пажња према њој била је неподељена .

Необдареност може донети добру зараду

Сналажљиво друштво се досетило да се на необдарености   и кичу може добро зарадити,  па су недалеко од Бостона  отворил две изложбене галерије,  а телевизјски канали повремено објављују конкурсе за попуну поствке новим “талентима”. И око тог плавог пламичка круже свакакве  муве,  а као резултат таквог окупљања –следи “рејтинг “. Троше се хиљаде долара,  а публика у статусу “обожавалаца”просто је очарана таквим “талентима”.

Музеј се самофинансира

Музеј се самофинансира ,  сам себе издржава ,  без икакаве помоћи из државних,  друштевних или приватних фондова. Он као такав привлачи најнепознтије ауторе,  на које се   озбиљнија ликовна критика  не обазире као на   безвезњака,   него,  напротив брзо бацају сенку на платна и у стању су да вас зачас затрпају разним измима . Руку на срце ,  ниједан нормалан човек не може баш тако лако уочити скоро никакаву разлике између “Црног квадрата “ ( 1915. ) Казимира Маљивича од “Првог човека на Месецу “(1987. ) Ендија Ворхола…Не ,  рећи вам гуру у име сликарства . Композиција Маљивича насликана је на квадрату димензија 97X 97 цм  и представља симбол још невиђеног и неоткривеног космичког простора , а господин  Ворхол ,  (он је уствари Андреј Вархол )–“телевизијски гледалац “ реалитy схоw,  док је  Маљевич,  или било који тамо Филонов  су очевици невиђеног.  Философ ће међу тим двема различитим  композицијама  уочити несумњиву сличнсот ,  неповерење према слици света  коју је саздао Господ Бог. У  сваком случају негира се таква класична слика као што је “Гачци су долетели .
И најзад обрт-“криза репрезентације “

Паметне главе су измислиле оригинални  обрт-“криза реперезентације. После  посете  Светске изложбе у Лондону 1851. Карл Маркс  је написао  галву о робном фетишизму,  чија се суштина  сатоји у томе да се дела уметности лишавају своје ауре   и постају предмети за прозводњу и тргвину  масовном културом .

На рубу 1970-8 гоидна  најпре на Западу , а затим и у СССР-у  појавили су се пластични омоти , фудбалске лопте и друга роба масове  потрошње са ликом Ђоконде  коју су лансирали поп -произвођачи. Још на почетку 20. века ставри  доспевају у објектив  сликара  и провоцирају  као ескперименти својим одступањем од подржавања природи и  својим новим формама .

Зашто Мујез лоше ументости није могао да се појави у епохи Ренесансе?

Другим речима говорећи, музеј лоше уметности  није могао да се појави у епохи Ренесансе. И не само због тога тога  што у то ба њије било  лоших уметничких дела. Лоше , као антипод добром , постоји увек ,  свугде  у  свим народима    И у свим  временима . Једноставно га није било због тога што ние имао ко да  га оснује,  није се осећала потреба за њим,  није било подршке за његово оснивање.

Музеј лоше уметности привчлачан зато што га раније никад ние било нити га је могло бити

Овај музеј лоше уемтности привлачи самим тим што га раније никад није било и није га могло бити.  У време кад су наше баке заједно са својим животном сапутницима  излазили на променаде,  афише су позивале на изложбе непатвроне  уметности . Рекламе су  потенциралие имена,  значај , достојанство ументичког чина. Сада је сасвом другачије:иде се  на скандал,  провокацију,  на перформанс .

Временом “лоше “ прераста у класику

Временом  “лоше”прераста у класику.  Тако је плес “декласиринаих елеманта “-танго- прерасато у шоу за богате ,  борбе римских гладијатора  су “трансформисане “ у шпанску кориду , спасавање утопљеника- у  туристичку атракцију. Могуће и Музеј лоше уметности  ће  једног дна  постати обична ликова галерија.