ПЕСНИК У РУСИЈИ НИЈЕ ВИШЕ ПЕСНИК, А НЕКАД ЈЕ БИО ВИШЕ ОД ТОГА

Године 1999. на својој  30. седници Генрална конференција УНЕСКО-а одучила се да се 21. март, кад  се календарски зачиње пролеће ,  пролсавља као Светски дан поезије. 

Поезија  као привремено расељено лице Комнетатори  руских медија који „дочекују и испраћају“ културне догађаје, посвећујући посебну пажњу оним празницима културе и ументости са црвеним словима у календару „дешавања и активности“којих је , истина ,све мање, не без сете примећују да се по свему судећи овај светска светковина  у Русији,  у којој је поезија некад била масовна појава, није примила.Да се расад светког поетског празника  у земљи у којој се због стихова некад на двобој позивало, осушио, сетни колумнисти , и ко зна, можда и поете у потаји , али и у  најави , као доказ наводе да се од двадсетак „дебелих часописа“који још увек  излазе у овој земљи књижевних  чудеса ,  на прсте једне руке ( вероватно оне ближе срцу,  леве ) могу пребројати они у којима понекад омркну и освићу  стихови луталице.Дошло време, јадају су медијиски „освртари“ на књижевне  прилике у земљи Русији , да је поезија коначно у овој земљи Пушкина и Љермонтова    избеглица из часописа и књига, као „привремено раслејено уметничко лице „ нашла нужан смештај, колико трајан, не зна се, на малој сцени, по клубовима, а песник је стекао статус естрадног певача који „наступа“ са својим нумерама  у клубу к.б, а не, никако не, к.г.  ( ко бајаги,  а не као гост).Посетилац је     чуо његову поезију у клубу, свидела му се, купио је диск и поново га  слушао  код куће,а ако му нешто стихови нису баш по вољи, што не бива баш тако ретко, онда нема ни купвине ЦД, ни продуженог одушевљења  код куће.Па како сад да се не спомену она времена, кад су песници, „наши  шездесеташи „,  Андреј Вознесенки,Булат Окуџава, Роберт Рожденственски,

Јевгеније  Јевтушенко, Бела Ахмадулина,пунили стадионе , као совјестка АББА   или Тхе Беатлес?

Поезија у Русији доживела генетски модификовану естетску традцију

У ово, капиталистичко доба , у Русији  је  нпоезија доживела генетски  модификовану естетску  традицију , па се свела на камерне изданке за које су још заимнтерсовани једино чудаци ии интелектуалци ( немојте ми их раздвајати).Пре три -четири године, присећају се неки још увек мобилни чланови „књижевне пословне пратње „ руске престонице,све је наговештавало да „песнички биоскоп поново ради  :” У  метроу су се појављивали  постери са цитатима класика, њихве стихове су читали спикери и све је од поезије трештало у гранитно пресвученим,осликаним станицама метроа, по стиховима савремених песника почели су да се снимају видео клипови,па је изгледало  како само још  мало недостаје да се  поезија поново врати у масе.

Поезија се враћа изворима

Савремена руска поезија као да је узела  курс за враћање изворима , јер је настала потреба да се музика, плес,глас и песничка реч извођача међусобно допуњују.Раније је  владао овака културолошки “режим дана “:песника би најпре читали, па тек након тога што би оставио повољна утисак  и “радо га се сећали” отишли да га и чују на неко песничко вече, промоцију, митинг поезије или другу сличну песничку приредбу као” допунски вид прималаца  и корисника кутурних услуга поезије”.Путни  правац је остао сада исти, али због” радова на путу перцепције поезије” смер је промењен , па прво обожаваоци у најави” песничке производње “  слушају у неком погодном  амбијенту  произвођача рима на мало и велико , или га посете на Yоу Тубе, и ток након тога инивидулано приступају решавању дилеме:читати или не читати, а то значи :купити или не купити песнички збирку, или ће га можда походити на његевом плацу на интернету .

Наступати на сцени , не значи и бити  артиста

Уколико неком руском песнику успе да издејствује свој наступ у неком клубу, то ни у ком сучају не значии и да је тај срећник постао артиста, резонују њачешће они које никако да уврсте у   клупбски програм уметничких извођача.Песник  по  имену Шиш , а презимену Брански, читан и признат ,аутор мелодичних стихова  стилозованих романси и шансона , добро зна шта значи кад се неко  одлукује атристичким даром:тај је у стању да на сцени изведе нешто врло занимљиво, а то од сваког поете не можемо очекивати, јер то би био грех,пошто за тако нешто нису талентовани.Он наводи и имена својих колега по перу  којима је успело да овладају сценским умећем у говорењу стихова,слобоноих, лебдећих, лутајућих као и оних римама окованих:Всеволда Јемељина, Дмитрија Воденикова, а за колегу Андреја Родионова каже чак да презентира своје стихове на начин који је врло сличан репу, па је чак и формирао бенд “Периферија “у којем он сам уместо да пева ( изгледа да то не уме) него изводи нешто попут речитатива .И остали песници говоре своје стихове у клубовима, или штампају песме,али је ипак ту тешко наићи на резонацу која би сва та хтења и покушаје  могла објединити у неко  песничко братство или у заједницу  песника.

 Поезија се не може масовношћу, али ни усамљеношћу измерити

Ако су Руси одавно прихватили стихове свог великог песника Тјутчева  као акисому да се Русија не може умом схватити,онда није необично да у овој постојбини поезије у којој су стихови вековима успевали као саморасти,с времена на време одговарају , премда их нико о томе није никд ни питао, да се поезија , њен срж, квалитет, снага,виталност, инстикт самоодржаванмја ,може мерити масовношћу.Јер кад би то тако било, сам пита  и сам одговара већ у овом есеју помињани Шиш Бренски, песник руски, “онда би то значило да су међу саврменим руском пеотама водећи Иља Резник  и Андреј Деметјев.А нису.”Песнику Бренском нећемо тако лако допустити да изађе из овог есеја бар док још не каже како добро по поезију није  и кад су јој творци сами самцати, без ослањања на шири читалачки аудиторијум.”Песницима  никакви императиви не стоје добро, у њима се увек осећају као у туђој кошуљи”.

Велика имене савремене руске поезије

Да међу првима спонемо 35.годишјег  Кирила Решетникова, кандидата филолошкох наука, специласите за историју  уралске групе језика, познате збирке” Стихови” и “У нежном сумаглици” .Да књишка поезија није  доспела на сцену, него је ту територију привремено запосела поетска јединица која се пре тога била улогорила на интернету, са “хепинг спесцијалцима  стиховима “ , сматра један од најпопулрнијих свремених руских поета Орлуша . Тако из милоште зову 55. годишњег  Андреја Орлова, он је први себи тај деминутов надео , али то није ништа према запаљујућим стиховима које пише па су му и друго име надели,којему више одговара: књижевни хулиган. Године 2008.позната издавачка кућа АСТ објавила му је песничку збирку”Стихови и рингтоне” и један је од ретких   “гладијатора” савременог руског поетског попришта    којему баста да међу своје обожаваоце  уврсти  и менаџере средњег домета.Орлуша овако  објашњава разлоге због којих  се песничка братија окупља с времена на време по клубовима:

-А да где би се друго песници окупљали ? Негде морају .Ако крену у Централни  дом литературе (ЦДЛ) , нису још навикли, а немају ни толико новца да потроше уколико би их уопште тамо и пустили да уђу.Што се пак саме сцене тиче, резонује даље популарни Орлуша, то и није сцена  као таква, него  би се пре могло рећи да се тамо окупљају једномишљници  који ту ,узгред и читају стихове, јер  су ускраћени за друге јавне плаћене наступе. И ја често учествујем на клубској сцени  , мада ти наступи вишеприличе рокенролу, естради . Наклоност читалаца је сада лако задобти на сајтовима на интернету, само не , никако не на општем сајту ,официјелном ,Поезија.ру, не бих никоме препоручио да тамо залзи, а камо ли да се  закачи.”

Вера Ползокова, песникиња и глумица

Култна руска савремена поетеса Вера  Полозокова има само 23 године и два занималња:песмичко и глумачко.Крајем претпрошле године  у позоришту “Практика”у Москви по њеним стховима редитељка Јелена Шевељова   направила је поетску представу( у октобру) , а после два месеца у позоришту “Нова времена” у Перму на “Сцени –Чекић” изведена је премијера театра поезије “Стихови о љубави “ , драматизована поестија Вере Ползокове у сценској поставци опет Јелене Шевељове   и Едурада Бојакова .Њена најновија песничка збирка”Веро4ка  Ползокова .Неразумевање.” продата је у 16.000 примерака, што је за тираж савремене руске поезија огромна бројка.Ова песниикиња је варени поборник преласка поезије па и целе културе у визуелну сферу .Она сматра да је врло тужно читати штампане  песме  . “Све што  досада било написано, мора прозвучати, оно увелико већ и почиње да звучи, да служи филму и слици, да се визуелизује.Они који се таквим тренду противе  ,заостају за временом. У првом реду поезија треба да прозвучи, а укоико је истовремено  и визуелно оденута,-одлично.Ниједно читање стихова не пролази више без неко музичке “ пословне пратње”, без инсценација.Поезију је досадно читати само написану . Кад читалац види да сам песник или глумац  чита стихове, тада се у тексту помаља друго дно:песник ствара себи слику како се то писало за оног другог партнера, читаоца.Поезија на тај начин постаје персонификована –не може се више скривати  иза неке анонимности .Сад си ти доведен на сцену  да одговараш за свој –текст.

Шта си мислио,

годинама да објављујеш песме, а да нико од читалаца нема представу како ти уставри изгледаш .? И да знате, то је правилно, јер се више не може лагати.Треба нешто собом да представљаш да би имао право на тесктове које пишеш и потиписујеш” излаже своју поетику Вера Ползокова и натсваља у истом стилу :”Данас такви песници као што су Дмитриј Водников И Дмитриј Биков могу  да  попуне позоришну дворану од 450 седшита и да  пред тако широким аудиторијем читају своје песме,  и то је такође нормалмо.На крају крајева, одрасло је ново покољење које је са својих 18 година способно да потроши једно вече на слушању поезије, и то је за њих празник…”