Огњено острво

Острво Људникова – 700 метара Стaqинградског тла је заувек ушло у историјат Стаљинградске битке као сведочанство херојског подвига 138. стрељачке дивизие пуковника Ивана Људникова. 40 дана и ноћи борци су бранили тај комад земље, не дозвољавајући намачким снагама да изађу ка Волги.

Василиј Матјушков је једини преживео у тим борбама. Он прича:

- 14. октобра 1942. године 6. немачка армија је почела офанзиву у правцу највеће стаљинградске фабрике Барикаде. Ради појачања снага совјетске армије у град на Волги била је упућена 138. стрељачка дивизија пуковника Ивана Људникова. Скоро месец дана је трајала одбрана фабрике. Међутим, 11. новембра фашистичке снаге су успеле да заузму јужни део Барикада. Дивизија Људникова је била одсечена од совјетске 62. армије и од позадине. Две улице, на којима су се налазили борци, са три стране су биле опкољене Немцима, са четврте стране је била Волга. Они нису имали куда да се повуку. Током следећих 40 дана – све до средине децембра – борци су бранили ту предстражу, дугачку 700 метара и широку 400 метара.

У октобру 1942. године Василиј Матјушков је имао 18 година, међутим, и данас, после више од 70 година, он се сећа и најситнијох детаља свих догађаја.

- Прво, што сам видео, био је везиста, који је трчао сагнут, са аутоматом. Наша стрељачка јединица је била на обали, иза плота, а Немци су заузели фабрику. Он трчи, виче: Припремите се! У 11 сати ће почети напад! Више пута је то повикао трчећи. Командант вода нам је рекао: Припремите гранате и стрељачко оружје. Гранате и намирнице су нам бацали из авиона или возили чамцима са оближњег острва. Храна је била оскудна – углавном концентрати, којима смо само додавали воду. Осим хране је катастрофално фалила муниција, као и гориво за тенкове. Они су морали да гађају стојећи на једном месту. Понекад дође старији водник, извади из порције прегршт метака, - сећа се Василиј Матјушков. То ти је за цео дан. Чувај. Најстрашније је за мене било чекати напад. Шта ће бити, не зна се.

Од краја новембра су Немци почели да сваки дан бомбардују положаје те девизије. Није било ни минута мира. У дневном распореду нисмо имали сан. – прича ратни ветеран.

- Дивизија је била близу Волге, а то је одговарало Немцима. Вода је одбијала сва кретања и звуке. Било је веома тешко пребацивати болеснике и рањенике преко реке. Међутим, неколико пута је то пошло за руком. Василиј Матјушков је имао срећу, када је био рањен, те је морао да пређе преко Волге.

- Пришао нам је официр и рекао да је уз обалу притеран чамац, зато смо могли да се пребацимо на острво преко пута. Увече, када је пао мрак, пошли смо на обалу. У чамцу није било весала. Некако смо успели да стигнемо без обзира на јаки ток реке. Једва сам ишао, јер сам имао рану на нози изнад колена. Немци су почели гађање, те сам поново био рањен. Даље нисам могао да идем. Допузао сам до жбуња и тамо сам лежао цео дан.

У децембру је дивизија Ивана Људникова прешла у офанзиву у рејону фабрике. Потиснувши Немце, војници су могли да се споје са јединицама совјетске армије. Крајем јануара 1943. године читава територија фабрике је била ослобођена од фашиста.

Александра Дибижева,