Руски добровољац обнавља цркву код Алексинца

 Херој у рату, доброчинитељ у миру. Управо је то Сергеј Сухарeв Викторевич , руски добровољац, који се борио на србској страни у Босни и Херцеговини. Данас, када се оженио у Србији и створио породицу, Сергеј жели и да се одужи и Господу.

Који су Ваши планови за будућност?

- Постоји једна лепа узречица: Ако хоћеш да насмешиш Господа, испричај му своје планове. И ја мислим да сам много пута насмешио Господа, те зато са опрезношћу прилазим својим плановима.

У Грчкој постоји једно острво, Касос. Скоро ненастањено, слаб туризам. Тамо постоји манастир. Када сам дошао на то острво хтео сам да се замонашим. Али Господ тада није примио моје решење, Он  је имао своје планове. Тада још нисам схватио до краја шта Он од мене хоће. И почео сам много да лутам.

Када сам се оженио у Србији, супрузи сам рекао да ја Господа волим више њего њу. Јер, Бог ми је дао њу, који волим и ценим, али Господа волим више. Он мени значи све – објашњава Сергеј за наш портал.

Потичете из руске племићке породице и по оцу и по мајци. Зашто је племство пало у Русији?

- Зато што су се превише петљали са тајним антибожјим друштвима и тако се одвојили од свога народа. Бити племство није привилегија већ одговорност. Дела треба о нама да говоре. Зато хоћу да се поправљам и звог својих потомака. Ако ми је Господ дао другу шансу, хоћу да поправим грешку мојих предака, који су нашу генетску линију искварили непоштовањем према Богу и своме народу.

Имате у плану да обновите једну црквицу у Алексинцу?

- У Алексинцу сам живео шест и по година. Волео сам да шетам по природи, јер сам тако био највише у контакту с Богом. И шетајући тако налетим на ту црквицу. Видим стара, скоро напуштена црква и доживим нешто бурно. Одем код намесника те цркве да се распитам за тај храм. И он ми исприча да је то црква посвећена Светој Тројици и да  је обнављена после Другог србског устанка.

А обновљена је јер су србски пастирчићи виделу око ње светлост, исту ону коју сам и ја видео када сам се приближавао цркви. Намесник ми је испричао да су се у тој цркви причешћивали руски добровољци 1876 и 77 године, када су дошли да помогну Србима да стекну независност и да је ту убрзо за њих била изграђена и болница.

О намесника цркве сам добио благослов да могу повремено да долазим и да му помажем да је полако поправимо, јер је веома лошем стању. И тако добијем и кључеве од цркве, па кад могу и колико могу, је гледам да на њој нешто поправим и обновим.

Сада имам жељу да је потпуно обновим и ако да Бог можда као њен монах. Желео бих да поред те цркве изградим прихватилиште за ратне ветеране у којем би се не само они лечили од пострауматски стресова, већ и били оспособљени да наставе да воде здрав богоугодан живот.

Постоји тамо могућност и да се производи здрава храна, тако да ветрани могу да обезбеде егзистенцију.

На тај начин би ветерани уз молитву и рад опет у својим животима вратили ред и радост, који недостају многим ветеранима. Када су чули за моју идеју, пријатељи су исказали жељу да и они помогну или да учествују у том нашем заједничком подухвату. Тако да то више нису само моји снови већ заједнички подухват – поручује Сергеј.

РАЊЕН У РАТУ
Сухарев Сергеј Викторович је  био и рањен. После рањавања скоро пола године је провео на рахабилитацији, али то га није спречило да чим је оздравио опет буде на линији фронта у Републици Србској, да би бранио србски народ од покушаја да се над њим, као у Другом светском рату, спроведе геноцид.