Предмети постају невидљиви

Научници по правилу поричу саму могућност да се направи нешто што ће омогућити предмету да постане невидљив. Али то није зауставило младог научника који је покушао да схвати принцип претварања видљивог у невидљиво. 2011. године Јанош Перцел, студент универзитета Сент-Ендрјус у Шкотској, објавио је истраживање „невидљиве сфере“ која је екранирала светлост, претварајући предмет у невидљиви. Млади научник је испричао за Глас Русије о свом проналаску и о новим пројектима у Масачусетском технолошком институту.

Како вам је пало напамет да направити оптички предмет који би остајао невидљив уз разнобојни фон? Ко је још на томе радио?

- У овај пројекат је био укључен велики број научника. Међу њима је професор Вилф Леонхардт, мој координатор. Он не само да ми је помагао са пројектом, већ ме је и инспирисао, као и професор Томаш Тук. Професор Леонхардт и професор Тук су радили на проблему стварања предмета који би могао да остане невидљив неко време на разнобојном фону. Када сам се придружио пројекту научницима је пошло за руком да направе предмет који је остајао невидљив само уз једну боју фона. Почео сам да тражим друге начине и дошао сам до закључка да невидљива лопта треба да гута светслост како би остала невидљива уз било коју боју фона. А идеја коришћења технике преображавања у оптичкој сфери пала ми је на памет за време доручка.

Шта је то „невидљива сфера“? Да ли је то оно што писци научне фантастике описују у својим књигама?

- Између наше сфере и оним које видите у фимовима о Харију Потеру велика је разлика: наш предмет не мења форму. Ту флексибилност, то што видите на филму, у стварности је врло тешко оваплотити. Али разраде постоје, нарочито на Сент-Ендрјуском универзитету. Доктор Андреа Ди Фалко смислила је како да нпарави флексибилне мемаматеријале (вештачке материјале од великих молекула, спојених према задатим условима) који би могли да мењају форму, али у датом тренутку постоји само форма сфере или квадрата невидљивих предмета који су били направљени у лабораторијским експериментима.

Како ове сфере могу да буду искориштене у практичном животу?

- Врло је тешко рећи како би то могло да се искористи у пракси, пошто за време истраживања никада о томе не размишљаш. Када пред научницима стоји питање новог проналаска, они мисле на решавање конкретног научног задатка, а не на то како може да буде то примењено у будућности. Нама се више допада да истражујемо непознато. А тиме како нов проналазак може да се употреби треба да се баве инжењери, дизајнери, производни директори, који боље познају потрошачко тржиште. Очигледно да наш проналазак може да се примењује када треба да се предмет учини невидљивим. Најважније је да се ова невидљива сфера не примењује у војне сврхе, посебно у разрадама невидљивог оружја. Ндам се да ће мој проналазак бити примењен у цивилне сврхе. На пример, за заштиту људи од опасних радиоактивних зрака.

На Масачусетском технолошком универзитету имали сте прилике да се суочите са истраживачким радом који вас је зачудио?

- Ја сам тамо свега пола године, али за то време тешко је у потпуности се упознати са свим истраживачким пројектима института. Стално слушаш да је разрађен нови робот, нова компјутерска технологија, да је нађен новиприлаз фундаменталној научној идеји. Али ја могу да издвојим један пројекат који води професор Марин Сољачић. Он ради на истраживању бежичног електрицитета које он назива ватрисити. Енергија се преноси не водовима, већ помоћу резонанског магнетског деловања. Ова идеја није нова, али професор Сољачић је успео да тако организује рад да у догледној будућности нас чекају револуционарне промене у раду електронских дивајсова.

Јулија Заманска,