Зашто су труднице и хранитељи породица незаштићени?

У околностима када у Србији, али и на највећем делу балканског простора, влада бела куга и катастрофални демографски биланс, труднице и хранитељи породица су незаштићени, па чак и дискриминисани, управо због њихове жеље да рађају децу. Државне мере су обично недовољне, половичне или су само мртво слово на папиру, па је зато животна чињеница да труднице страхују за свој посао јер послодавцима представљају само сувишан терет.

Труднице у Србији се жале на то да веома лако добијају отказе, a чак и ако остану у радном односу, ни тада обично не могу код својих послодаваца да остваре право на примање одговарајуће накнаде, што су званично потврдили и у државном Инспекторату рада.

Иначе, родитељска удружења су још раније истицала као посебан проблем и неједнаку висину плата за труднице током трудничког боловања, с обзиром да је стопостотна зарада била омогућена само у два највећа града у Србији, па су стога постављали питање шта је са свим осталим трудницама у земљи које су на тај начин доведене у неравноправан положај. И у Црној Гори се жале на намерно незапошљавање и отпуштање трудница, јер и тамошњи послодавци попреко гледају на намеру запослених жена да постану мајке. Штавише, сматра се да је такав однос према трудницама постао већ правило, а оне се углавном ни не покушавају жалити на бескрупулозне послодавце, из страха да ће управо на тај начин додатно угрозити своје радно место. Међутим, поред свега наведеног, посебно забрињава и недавни захтев који је србским властима стигао из Европске уније, а и високи званичници у Министарству рада и социјалне политике су потврдили да постоје такви притисци бриселске администрације, која тражи да породиље могу по својој жељи да се врате на посао већ после три месеца након порођаја, уместо досадашњих законских једанаест месеци. Познавајући реалност и животну стварност, то би у највећем броју случајева значило да би послодавци уценама захтевали да се породиље у Србији обавезно врате на посао већ после само 90 дана након порођаја.

Попуштање оваквом виду притисака, или „одређеним интенцијама из Европске уније“, како су их у поменутом министарству еуфемистички назвали, значило би даље погоршање демографске ситуације у Србији, јер би се тада жене још ређе и теже одлучивале на рађање деце.

Па ипак, да је могућ и другачији приступ демографском проблему и стварању услова за веће рађање, показује пример из Русије где је недавно руски председник Владимир Путин потписао указ којим се забрањује отпуштање не само мајки, него и очева који прехрањују породице са више деце.

Приликом доношења указа, он је напоменуо да закон гарантује свакој жени радно место три године док се брине за мало дете. Међутим, за очеве који су једини хранитељи породица са више деце, до сада није било таквих чврстих гарантија да неће бити отпуштени, и зато је донео такав закон који убудуће и њима обезбеђује сигурност радног места. Доношење таквог закона, Путин је оправдао речима да држава Русија мора створити максимално повољне услове за породице са децом.

У сваком случају, остаје непобитна чињеница да су права трудница и породиља у Србији веома угрожена, што нимало не доприносу повећању наталитета који се сада налази на безнадежно ниском нивоу. Штавише, њихова права се масовно крше и не поштују, и како су рекли у државном Инспекторату рада, препоруке послодавцима у Србији да не отпуштају труднице, нису имале скоро никакав резултат. И очигледно, препоруке ни даље неће побољшати ситуацију у којој се налазе труднице и породиље у Србији.

Ратко Паић,