150 ГОДИНА РУДЕШКЕ БИТКЕ

Кризу у Херцеговачком устанку највећим ди-јелом је изазвала Аустрија, а продубила је ту кризу и свађа књаза Николе и Мирка Петровића са вођом устанка Луком Вукаловићем. Међутим, када су зва-нични кругови са Цетиња видјели да Херцеговачки 

устанак упада у критичну фазу, у фебруару 1962-ге је

донесена одлука да се устаницима пружи знатно већа помоћ. Отпочеле су чарке које су прерастале у све веће сукобе. У Крњицима у Ска-дарској крајини почетком прољећа 1862. године пораз Турака био је потпун: 1 200 Турака избачених из строја, међу којима и 514 заробљених. Послије тога „није било више силе која би Турску спријечила да Црну Гору нападне“. Устанак у Горњем По-лимљу је остао без унутрашњих криза. Устаници Доњих Васојевића били су орга-низовани по узору на црногорску војску. Они су чињели већи дио васојевићког од-реда, под командом војводе Миљана Вукова, чији је задатак, поред осталог, био и да подстрекава устанак у Новопазарском санџаку и успоставља директне контакте са Србијом. Омер-паша је уочио велики стратегијски значај Васојевића за Црну Го-ру и њене ослободилачке планове у Старој Србији, па је предузео мјере да устанике војнички заокружи.
 

Ласкавим писмом децембра 1861. године обратио се Васојевићима. По Омер-.паши, Васојевићи су без премца „у цијелом свијету“ учинили толико зла Турцима у „једно вријеме“, али он их је, и поред тога, поштедио напада и три мјесеца чекао да им „памет дође“, да се, најзад, поклоне и захвале „за велику милост свијетлом и честитом Цару“. Обећавајући им амнестију позивао их је да се окану „садашњег злог стања'', да се покоре султану и избјегну своју пропаст. Запријетио је да у случају непослушности и непокорности слиједи напад са „силном војском“.
 

Доњовасојевићи су и овај Омер-пашин апел одбацили. Овај генерал, потур-чењак са великим искуством, припремао је напад на херцеговачке и васојевичке устанике. За операцију против Васојевићâ прикупљао је јаку војску, а за њеног команданта изабрао је дивизијског генерала Хусеин Авни-пашу.

Генерал Хусеин Авни – паша је 21. марта 1862. године дошао у Скадар, гдје је преузео команду над трупама које су се прикупљале у Гусињу и Плаву. Поред два батаљона низâма прикупило се и „око осам хиљада башибозука“. Европска дипломатија је била забринута развојем догађаја на црногорској граници. Русија је вршила на Порту дипломатски притисак да призна независност Црне Горе и њено прâво на територијално проширење, а за узврат књаз би се ангажовао за спровође-ње мјера из Омер-пашине прокламације. Порта је одбила предлоге руске владе.
 

Порта је, дакле, као први ултиматум тражила да се Црна Гора повуче из Доњих Васојевића и да се писмено обавеже да убудуће неће помагати устанички покрет у Долини Лима. Књаз се у одговору на ултиматум посебно задржао на Доње Васојевиће. Категорички је одбио оптужбе из ултиматума о помоћи Васојевићима. Тврдио је да су Доњи Васојевићи устали у борби без утицаја Црне Горе. Што се тиче оптужбе да се у Васојевићима боре црногорске чете, одговорио је да тамо таквих чета нема. Како у Херцеговини, тако ни на Лиму.
 

Омер-паша је пожуривао Порту да не одуговлачи са одлуком за напад на Црну Гору. Почетком 1862. године Омер-паша је разрадио план за уништење Црне Горе. Према том плану је требало напасти Црну Гору са три стране: из долине Зете, Мораче и Скадарског језера, из Херцеговине и из долине Лима. Турским снагама, чији је задатак био да сатру Васојевиће, командовао је дивизијски генерал Хусеин Авни-паша. Укупно је Омер паша имао 60 000 војника са штабом у Скадру.
 

Хусеин пашине снаге су биле концентрисане у Гусињу и Плаву, у реону Бијелог Поља и Рожаја. „Лимски корпус“ је представљао бочну структуру Омер-пашине армије. Задатак му је био да заузме устаничку територију Горњег Полим-ља, разбије одред војводе Миљана Вукова, уништи устаничка села, а затим да продужи напад на црногорску територију правцем Андријевица-Колашин-Лијева Ријека-Биоче-Подгорица-Спуж, да би се састала са главнином Омер-пашине арми-је, као и са трупама херцеговачког корпуса Дервиш–паше, како би удружене крену-ле у даље освајање Црне Горе према Цетињу. Трупе генерала Хусеин-паше чинили су у почетку три батаљона низâма, док су остале јединице биле састављене од арнаутског башибозука. Књаз Никола каже да су Хусеин-пашине снаге бројале на почетку 10 000 људи. Други дио „Лимског корпуса“, од шест табора и једног одје-љења коњице, довео је Селим-пашу са Косова из околине Новог Пазара и Рожаја, на сјеверну границу Васојевића. Овој војсци придружио се и башибозук из Бихора и Бијелог Поља. Сасвим је сигурно да је у априлу 1862. године Хусеин Авни-паша пошао на Васојевиће са корпусом од осам табора регуларне војске и око 10 000 башибозука из околних крајева. Насупрут петоструко бројнијим и добро наоружаним турским трупама, стајао је одред војводе Миљана Вукова од 3 500 до 4 000 бораца. За случај потребе, Васојевићком одреду имао је помоћи и одред војводе Новице Церовића од 1 000 војника, чије је задатак био да црногорску границу на Тари чува од турског продора из правца Пљеваља, али и да координира операције са војводом Миљаном Вуковим.
 

Врховни заповједник турске војске журио је да покори Васојевиће, прије него што би им Црна Гора пружила помоћ. Војвода Миљан Вуков је направио рат-ни распоред да дочека оба крила „Лимског корпуса“. Устаничка војска из бучичке и поличко-будимске капетаније добила је задатак да затвори правац од Бијелог Поља, Бихора и Рожаја, устаници Горњих Села остали су да мотре на евентуални покрет турске војске од Колашина, војска шекуларске капетаније, заједно са вој-ском из Роваца и Калудре, да спријечи евентуални продор снага из Ругове и Пећи, Требачко-трешњевска капетанија је била у резерви за појачање устаничких снага у беранском крају. Војвода Миљан Вуков са војском из четири горњовасојевићке капетаније (Љеворечка, Коњушка, Краљска и Забрдска), устаницима из полимских села и 200 Величана, заузео је положај према Плаву са снагама из Горњих Васојевића и четом Братоножићâ на челу са сердаром Вуком Милошевим, који су му били додијељени. Војвода Миљан Вуков запосјео је Јерињу Главу, Превију и источне падине Зелетина изнад Андријевице и села Луга и Улотине, а устанике из Полимксе капетаније и двије чете Величана истурио је према Плаву. Војвода Ми-љан Вуков, као искусан ратник, није допустио да буде изненађен. Знајући надмоћ-ност турских снага у људству и наоружању запосјео је све важније стратегијске тачке из правца Плава и Гусиња, са циљем да послије првих сукоба навуче непри-јатеља на главну одбрамбену линију, гдје му је требало наметнути борбу изблиза.
 

Претходно је евакуисано становништво са десне стране Лима од Полице до Шеку-лара и пребачено у Горње Васојевиће. Глад и хладноћа пратила је и збјегове и вој-ску. Турска војска је 16. априла упала у села Велику, Машницу, Мурину, Грачаницу и Улотину, предајући их огњу. Устаници су пружили жесток отпор, по-влачећи се уз борбу према главним положајима на доминирајућим висовима. Турцима није успјело да потисну снаге војводе Миљана Вукова са добро брањених планинских положаја. Преко ноћи је пао велики снијег, па је турска војска ту претрпјела (иако бројно далеко јача) пораз, али је и поред тога поново кренула у напад. Војвода Миљан Вуков их је на Превији и Јерињој Глави изненадио, наметнувши им борбу изблиза, ножевима, што је изазвало забуну, нарочито код регуларних јединица, обучених за стрељачки начин ратовања. „Јунаци су тргли ножеве“ – пише Гавро Вуковић, то најбоље и најстрашније црногорско оружје, па су Турке „ћерали низ брдо и сјекли до равног Полимља“.
 

У току борби на Полимљу и Превији у помоћ војводи Миљану Вукову при-стигла је чета Братоножићâ од око 80 бораца. Чета се у току борби на Полимљу веома храбро борила, претрпјевши осјетне губитке. Веома је значајно било прису-ство ове чете, јер се у војсци генерала Хусеин-паше пронијела вијест да је Васо-јевићима из Црне Горе пристигло у помоћ велико појачање, што је на Турке застра-шујуће дјеловало. У тродневним борбама, од 16. до 18. априла, башибозук Али-бега Гусињског и два табора редовне турске војске били су разбијени на Превији и Полимљу и уз велике губитке су се повукли ка Плаву и Гусињу, не извршивши свој задатак.
 

Хусеин Авни паша је послао из Плава курира са писмом – наредбом Селим-паши у његов логор у Будимљи, у којем га обавјештава о поразу у Полимљу и на Превији и наређује му да одмах крене у офанзивну акцију уз Лимску долину. Шекуларске устаничке страже су заробили курира, спровели га у штаб војводе Миљана Вукова. Из писма је сазнао да неће бити поновљен напад Авни-паше из Гусиња, па је наредио капетанима да хитно пребаце војску с Превије у село Трепчу, а полимске и величке устанике са Милетом Кривановићем и Ђолем Лабаном оста-вио да чувају стражу према Плаву. На Трепчи је војвода Миљан одржао савјето-вање горњовасојевичким и доњовасојевичким капетанима. Одлучено је да логор Селим-паше изненада нападне и у налету разбије. Застрашујуће је турској војсци дјеловало и то што је по наређењу војводе Миљана критичне ноћи запаљено много огњева на околним брдима и планинама – сваки војник је требао да запали двије до три ватре. Сазнањем за пораз Авни-паше уз вијест да је стигла војна помоћ од Црне Горе, наступила је велика паника код турске војске, јер су схватили да су у клопци, па је Селим-паша наредио у току ноћи одступање своје војске правцем Гроц-Полица-Бихор-Рожаје. То су први примијетили одреди капетана Попа Јосифа, Радула Јоксимовића, Василија Поповића (Шекуларци), па је одмах нападнут турски логор. Истовремено у борбу улази и војска из Горњих Васојевића. Турци су напад-нути са сјевера, југа и запада. Било им је пресјечено оступање у правцу сјеверо-истока, према Рожајама. У мрклој ноћи завладала је у турској војсци таква паника да је и сам Селим-паша изгубио орјентацију. Један дио његове војске успио је да се, уз велике губитке, пробије правцем Гроц-Полица према Бихору и Рожајама. Међутим, устаници су ову колону стално гонили и 20. априла прије подне нанијели јој тешке губитке. Други турски одред је, одступајући преко Полице, ушао у тјеснац Бијелог Потока, ка ријеци Љешници, гдје су га устаници пристигли испред зоре и нанијели му катастрофалан пораз. Остатак турске војске спасао се паничним бјекством преко Љешнице у правцу Бихора. Гоњење ове колоне обустављено је наредбном војводе Миљана. Селим-паша је покушао да се са трећом колоном пробије источно од Будимље преко Дапсића. Њега су примјетили стари сељаци Иван Ћорац и Стефан Ћорац. Иван га је снажно ударио млатачом по глави, а Сте-фан Ћорац му је одсјекао главу. Сабља, хат и глава су предати Миру Дедовићу, да би их он касније уступио Миљану Вукову. Поред Селим-паше на Рудешу је поги-нуо велики број турских официра, а међу њима и Селимов син, пуковник Ибрахим-бег. Турски губици су били огромни. Према неким извјештајима од 2 000 до 2 500 убијених, а заробљени су два топа, велики број коњâ и ратног материјала.