Четрдесет четврти

Тема хапшења Радована Карџића изузетно је болна за коментарисање, — многи у Србији сматрају га националним херојем, у Босни су, напротив, уверени да је геноцид муслимана на његовој савести. Теоријски, ову дилему треба да решава суд. Али, да ли је способан да је разреши Хашки трибунал, који није нашао доказа кривице тако одиозних фигура, као што су Хашим Тачи или Насер Орић? Уосталом, трибунал може да испољи и према Караџићу исти вегетаријански приступ, па да на тај начин поравна жртве, џелате, хероје и злочинце.
Али, Хашки трибунал има другачију намену: да класификује све убијене у балканској кланици с краја 20. века, да их подели на групе према националном обележју, где сви који су пострадали од Срба добијају статус „жртава геноцида“. А што се тиче убијених представника одиозне нације, они чак имају и избор: могу да се воде као колатерална штета, за коју није предвиђена персонална одговорност; друга је опција да кривица џелата остане недоказана.
А у време формирања Хашког трибунала, све је то виђено другачије, — 25. маја 1993, након једногласног усвајања резолуције којом је овај је суд успостављен, председавајући Саветом безбедности УН, руски амбасадор Јулиј Воронцов је рекао: „Одговорни за масовне злочине, кршење закона и обичаја рата, геноцид и злочине против човечности морају бити кажњени по заслузи. Од посебне је важности чињеница да први пут у историји побеђеном не суди победник…“. Заиста, не суди победник, јер у оним ратовима победника нема, — изгубили су сви макар само зато што даље морају живети инфицирани смртоносним вирусом мржње према свима ко не потпада под категорију „своји“, живети збијени у мононацонална племена, — али суди онај, ко је већ унапред поделио ова племена на људождере и јагањце. То што су неки од јагањаца примећени у трговини људским органима, лако се може приписати сувишној маштовитости отпуштеног тужиоца Карле дел Понте.
Уосталом, дегенерација Хашког трибунала не укида међународне обавезе Србије и прва је међу њима изручење међународном правосуђу преосталих оптуженика. Нова влада, која је чврсто одлучила да веже Србију за Европску унију, свакако ће ипољити већу ревност у испуњавању ових обавеза. Али, истини за вољу, њој су од 46 оптужених трибуналом Срба преостала само тројица. Радован Караџић је четрдесет четврти.
Четрдесет четврти од оних кога једни сматрају националним херојем, а други џелатом. Четрдесет четврти од оних ко не може да рачуна на правичан суд. Не, не зато што није крив, то нико не зна. Једноставно он је Србин, и тиме је све речено.