Радованова крв

Доживели смо сумрак Србије, суманост домаћих усташа и тоталну окупацију дегенерисаних евроиздајника. Повампирила су се брозовска чудовишта из неколико генерација и мрзе, прогањају, разарају и лажу од малих долара до баснословних милиона евра које доноси њихова натовска цивилизација овом народу који ће живети у рају земаљске стварности.

На том путу је ухапшен Радован као највећа сметња њиховој срећи, победи антисрпства над Српством, тријумфу анационалних над националним, као сметња гажењу историје, убијању мита, растварању државе, развлашћивању већине, тиранији разних мањина  и брисању националног идентитета.

Радован је персонификација свега онога што представља усправног Србина, државотворног, митског, историјског, ратничког, уметничког, књижевног, политичког, часног, поносног. Он је савременик који је до сада највише у себи објединио врлина које у себи носимо генима, крвљу, вековима.  Кроз све ове године његовог скривања сада видимо ту бриљантну енергију и храброст која треба да краси сваког предводника.

Кроз њега се показује континуитет политике и националног интереса који они немају. Кроз Радована се одвија политика и тежње Карађорђа, Милоша, Милана, Петра Првог, Александра Првог, Милана Стојадиновића, Милана Недића, Драгољуба Драже Михаиловића, Јована Рашковића са њиховим најбољим делима и стремљењима. Само је он успео ту српску борбу да  идејно хомогенизује на трагу ових великана. У себи није носио партизанско зло, брозовску службу, мешану крв  која је данас понос „друге Србије“ настале на крви и србоубилаштву из 1944, 1945 и даље.

Данас се сусрећу две паралелне стварности. Прва је наша, већинска, национална, народна, свесрпска, традицијска, православна и словенска у којој је Радован херојска личност наше „Прве Србије“ и  друга стварност коју они зову „Друга Србија“ настала на лешевима, логорима и кумровачком култу. Иако мањинска она и даље влада нашом државом и нашом судбином и животима наших хероја. Настали као генетски експеримент мешањем разних нација и на мржњи према Србији спроводе злодела и некакву „денацификацију“ и „натоизацију“. Понижено се осећам када гледам како о Радовановој судбини и судбини већине Срба одлучује муслиман шиптарског порекла Љајић уз помоћ хрватских синова Београда Векарића ,Олге Кавран... и бројних других потомака произведених у титославској лабораторији зла.

Ми као већина из дана у дан доживљавамо понижење од мањине која сада захваљујући шачици издајника држи целу државу под окупацијом и медијском тортуром.

Радованово благо данас носимо кроз дух, преко мисли, говора, вере, тиховања знајући да је то жеља за победом , воља за слободом и националном Србијом. Радованово скривање је била виша мисија да би ми победили. Радованово утамничење је знак да се приближава наша победа. Вера у Радована је снага српског завета о уједињењу и помирењу, о обнови и видовданском култу свих наших мученика. Морамо веровати у слободу да би је остварили. Наша нација и наша мајка Србија ће то остварити.