Поновљен злочин у ливањском крају

Тек понеко би, о Петровдану или Огњеној Марији, застао данас уз споменик у Челебићу, насеобини уз магистрални пут који од Босанског Грахова води према Ливну. А уз тај споменик, на месту једног од највећих стратишта у овом делу Подинарја, данас су табле и траке којима деминери упозоравају намернике на опасност која их вреба уз не тако давну линију раздвајања српске и хрватске војске на граховско-ливањском ратишту. Ту, усред минског поља, на месту стравичног усташког злочина, у лето прве године Другог светског рата, данас је боровина израсла високо у небо, али и остаци спомен-обележја са именима триста десет жртава усташког терора и њиховог дивљања у српским селима Подинарја која су уклесана на гранитном постаменту... Тих триста десет имена намернике упозоравају на Голубњачу, само једну од педесетак јама подинарских стратишта која и данас крију приче о умореним Србима целог ливањског краја. – Двадесет дана у Голубњачи је провела тада трудна Јања Шуњка. После избављења из таме јаме родила је сина, будућег пилота и високог официра Титове војске који је касније пензионисан у чину мајора – прича данас Лука Давидовић из подинарског села Бојмунте. Сећа се Лука и приче о свом стрицу Лази који је, попут Јање Шуњке, само пуким случајем преживео пакао јаме Голубњача. – Руке су му биле везане жицом. Ударили су га у главу, а потом бацили у јаму. Двадесет дана звао је у помоћ. На крају су га, ипак, извукли живог. Сам Бог зна како је остао жив – прича Лука о рођацима и не тако давним временима када се у Подинарју није смело звати Србином. До јама у ливањском крају нису стизали само они који су на путу до њих побегли. Попут неког Ђорђа који је измакао усташама и сакрио се у сеоску појату. Голубњачу је преживела је и Анђа Милутин и њени рођаци Станко и Слободан. И нико више из Челебића. Петру Радети из Губера код Ливна убили су оца, мајку и десетак ближих рођака... Стеви Лаганину оца и три стрица, а старици Рајки Лаганин, оца, мајку деду и стрица... Све су их бацили у безданку Пролог. – Усташе су тих дана побиле све што је ходало у српском селу Голињево. Све уморене, од новорођенчади до стараца, бацили су у јаму Камешница, у недрима Динаре – каже Стево Лаганин. У Доњим и Горњим Рујанима, такође српским селима, у јаме је бачено 347 мештана. Све што је било на дохват руке црнокошуљаша, односно њиховог маља, каме и пушке. Међу уморенима из ова два села села је и педесеторо деце млађе од пет година и четири новорођенчета. У суседном Губину усташе су побиле и у јаме бациле 116 мушкараца од шеснаест до седамдесет година. Међу њима педесетак их је било млађих од тридесет година. Скончали су у Прологу, јами у коју је бачено око пет стотина Срба. Колоне других уморене су и бачене у Развалу, Провалију, те у још тридесетак јама подинарског крша. Током јула па све до Илиндана четрдесет и прве године, у српским селима ливањског краја и Подинарја уморено је, односно заклано или живо бачено у јаме, више од хиљаду и седамсто Срба. Међу њима, триста седамдесеторо деце. Чак их је две стотине било млађе од пет година. – Нико и никада за злочине у ливањском крају није одговарао. Нико се тих злочина више и не сећа. Само нас неколико смртника који сваке године, обично и Огњеној Марији, запалимо свеће и у храму помолимо се Богу за покој душа уморених Срба – упозорава старина Петар Радета. Свој крвави пир у селима српског Подинарја хрватски војници наставили су и за време последњег рата. Све што су заробили бацили су у јаме попут оних у Застињу понад Ливна. Међу њима је и више стотина Срба које су власти Словеније и Хрватске, већ деведесет и друге године, испоручиле црнокошуљашима Херцег-Босне. Други су скончавали у бунарима, док се за трећима још трага по беспућима Динаре где су, током пролећа и лета деведесет и пете, пружали последњи отпор припадницима Хрватске војске и Хрватског већа одбране, који су, заједно са браћом по застави, у акцији „Олуја” нешто касније окупирали десет западнокрајишких општина и у њима уморили више од две хиљаде српских бораца и цивила.