Авганистански рат чува тајне

У републикама бившег СССР скоро да нема породице које се у извесној мери није тицао авганистански рат. Кроз пакао једне од највећих војних кампања прошло је 620 хиљада совјетских грађана, преко 15 хиљада је погинуло. Пре четврт века, 15. маја 1988. године, започело је повлачење совјетских трупа из Авганистана од чувене 40. армије.

План повлачења трупа био је договорен Женевским споразумом, потписаним месец дана раније између Кабула и Исламабада. Његов гарант били су СССР и САД. Последњи совјетски војник, као што је било предвиђено, прешао је границу 15. фебруара 1989. године.

Неопходност изласка из конфликта сазрела је много пре пролећа 88. године. СССР је са тешкоћом подносио напетост авганистанског рата, који се водио неколико година, говори шеф сектора за Авганистан Института за исток РАН Виктор Коргун.

- Совјетски лидер Михаил Горбачов је разматрао такву перспективу. На састанку са председником САД Роналдом Реганом у Владивостоку 1986. године он је назвао Авганистан отвореном раном. Тада је било постављено питање тражења алтерантивних варијанти за прекид овог рата. Без обзира што је управо тада, 1985-86. године, СССР увећао бројност трупа у Авганистану, већ је у пуном јеку била припрема за Женевске преговоре.

Муџахидини нису прихватили Женевски споразум и грађански рат после одласка совјетских трупа је настављен. Последица боравка Совјета било је јачање позиција моџахедина, затим талибана, који су 2001. били избачени из Кабула напорима Северне алијансе. Ново авганистанско руководство које је дошло на власт на западним бајонетима, расположено је према Русији прохладно. Ипак у земљи и даље има много људи који су сачували симпатију, говори Виктор Коргун.

- Авганистанци пореде: били су Руси, наравно, био је рат. Али били су хлеб и посао. Велики хлебни комбинат у Кабулу је бомбардован, сада је обновљен, ради, све памтећи Русе. Кажу да се продаје руских хлеб. Много је објеката везаних за нас.

Није пошло за руком да се у Авганистану усади социјализам путем војне силе и по мерилима развоја републике Средње Азије. Што се тиче 40. армије, она је савесно и поштено испунила свој не баш јасан задатак – помоћ пријатељском режиму. А затим се вратила у домовину са гордо подигнутом главом, немајући губитака приликом изласка.

Бивши војни саветници још нерадо помињу 41. армију која није била формриана. И пријатељске белуџске устанике којима се издвајала посебан улога у сарадњи са 41. армијом. Очигледно још није дошло време да се разоткрију сви детаљи совјетских војних замисли.

Борис Павлишчев,