Црно-бијела слика о рату у свјетским медијима

  Бивша предсједница Републике Српске (РС) Биљана Плавшић у својој кљизи "Сведочим" наводи да су дешавања за вријеме рата у БиХ необјективно преношена у свијету и као примјер наводи разговор са британским парламентарцима током ексхумације Срба у Посавини.

"Тог 2. маја 1993. на гробљу нисам могла више да издржим, морала сам хитно доћи до воде. Моји гости (британски парламентарци Боб Веринг и Џон Рид) са марамицама преко уста остали су до краја и снимали за њих до тада невиђен призор.

Рекли су ми да се овакви призори код њих приказују као дело Срба, а жртве су муслимани и Хрвати. Они траже доступан телефон и желе одмах да ступе у контакт са Би-Би-Сијем. Била сам присутна када су то учинили и најавили да ће о овоме обавестити парламент. Знам сигурно да су тражили да се у британском парламенту отвори расправа, послали су ми копију писаног захтева" - пише Плавшићева.

Али, онда су послали и копију одговора у коме стоји да се из неких разлога не може усвојити њихов захтјев. Тако је за тамошњу јавност све обустављено.

"Писала сам у првој књизи како је генерал Сатиш Намбијар рекао: `Не допада се режисерима црно-беле технике`.

А обојица парламентараца рекоше да на Западу постоји забрана за истину и добро - памтим њихову реченицу: `Срби решавају питање свог опстанка у БиХ и Хрватској у време када се у на светској политичкој сцени не зна шта је дозвољено а шта не са становишта морала. Водећа светска политика не познаје етику`" - наводи Биљана Плавшић и додаје:

"Све што се касније догађало, не само код нас него и у целом свету, показало је исправност ове тврдње".

Она се затим враћа на Венс-Овенов план и говори о (не)расположењу народа према том плану.

"Враћајући се из Брода, пукла нам је гума на колима а неки од мноштва војника који циркулишу Коридором понудише да они то среде а ми ћемо, у међувремену, негде попити кафу. Воде нас у штаб Посавске бригаде, препун официра и војника. Расположени су за причу а то воле и моји гости Британци. Они желе да чују њихову процену ситуације, тј. да чују мишљење српских бораца.

Наша ситуација - па тема не може да буде комплекснија, али наши борци сведоше то све на просте факторе. Ја сам уживала слушајући их. Веле, запало је њихову генерацију да обустави геноцид над својим народом који се у 20. веку понавља већ три пута. А Срби се не дају и суштина је у томе" - пише Плавшићева.

Војници, сјећа се она, нису били расположени за епску опширност. Били су врло конкретни. Британци их питају шта ће бити ако њихов предсједник (Радован Караџић) у Атини потпише споразум.

Спонтан одговор, скоро у један глас, био је: "Немогуће, али и ако то учини то нас не обавезује. Ми ћемо их гонити (противнике) до Дрине".

"То да им не пада на памет да поштују потпис предсједника запањило је људе који долазе из земље где је тако нешто немогуће.

Питају ме да ли сам им добро превела, да ли су добро чули. Гледају у мене, ја сам потпредседник, а то је речено у мом присуству. Очекују моју интервенцију" - записује бивша предсједница Српске у својој књизи из које Срна објављује одабране дијелове.