Смрт на Варваринском мосту

Пише Конатснтин Качалин

Марина Јовановић не може да заборави своју најбољу другарицу Сању Миленковић. Ужасна подударност – хитлеровци су 6. априла 1941. године бомбардовали главни град Југославије Београд, било је то на дан православног Ускрса.

Тачан број жртава тада није био установљен. Сматра се да је погинуло око 4000 Београђана. На дан Свете Тројице 30. маја 1999. године немачки НАТО пилоти гађали су људе на Варваринском мосту. Погинуло је десеторо људи, а њих 70 је рањено.

Међу жртвама су Сања Миленковић (16), ученица из Доњег Катуна, Милан Савић (24), радник из Варварина, Војкан Станковић (31), сниматељ из Варварина, Зоран Маринковић (33), радник из Села Варварин, Ратобор Симоновић (38), радник из Доњег Катуна, Миливоје Ћирић (66), свештеник из Варварина, Стојан Ристић (56), пољопривредник из села Варварина, Тола Апостоловић (74), пољопривредник из Варварина и Драгослав Терзић (68), пензионер из села Варварина.

Неколико година после страшног догађаја на мосту у Варварину породице погинулих уз подршку немачког адвоката Урика Доста поднели су тужбу тражећи одштету за жртве. Међутим, њихова тужба је одбијана неколико пута. Прво је то учинио окружни суд у Бону, а затим и Врховни суд у Келну. Последњи пут негативан одговор је стигао из Савезног суда у Карлсруеу. У Немачкој то образлажу тиме да међународно право признаје рат, само за жалбе међу државама. Индивидуалне захтеве суд не разматра. И за тај злочин нико не може да буде кажњен. Пилоти су испуњавали наређења својих НАТО команди из Брисела. Испада да су немачки пилоти, који су убили цивиле на празник, невини пред законом и могу да наставе да живе апсолутно мирно. Интересантно је да ли се они сете, бар понекад, 30. мај 1999. године. Мени се чини – не.

Марина Јовановић овај дан не може да заборави никада. Она стално мисли о својој најбољој другарици Сањи Миленковић. Ево шта је она написала о њој у свом дневнику:

„Живеле смо заједно и биле смо најбоље другарице. Увек смо биле заједно, висока плавуша Сања и тамнокоса Марина. Са нестрпљењем смо чекале пролеће, да процветају прве вишње. Волеле смо да слушамо музику и возимо бицикле, да трчимо босе по зеленој трави. Још се сећам како се она заразно смејала. Увек нам је било лепо свуда, и у Београду и у Варварину. Родиле смо се исте 1983. године, ја у септембру, Сања у новембру. Са каквим задовољством се Сања бавила математиком, како је лако решавала најтеже једначине.  Сања и ја смо обожавале да гледамо звезде и размишљамо о томе шта се налази на самом врху, на крају неба. Најискреније емоције из тих дана још увек су присутне и оне ћу ту заувек остати. Када изгубимо најближе, успомене су једина могућност да се са њима сретнемо још једном. Недостајеш ми, моја најабоља другарице Сања Миленковић“.

Марина је од детињства маштала да постане новинарка. Чини ми се да је она могла да буде аутор чудесних чланака и репортажа. Марина је врло талентована и дивна девојка. Страшни догађај на Варваринском мосту 30. маја 1999. године преокренуо је њен живот заувек. Само чудо и умеће србских лекара спасли су је од смрти. После трагедије на мосту Марина Јовановић се дуго лечила. И схватила да је професија лекар данас за њу много значајнија, него новинарство. Марина се уписала на Београдски универзитет на Медицински факултет и са успехом га завршила. Данас је она лекар и увек жури да помогне онима којима је помоћ потребна у најтежем тренутку. Она воли људе, воли живот и своју Србију. Земљу, коју су у пролеће 1999. године покушали да сломе и баце на колена, они који су сматрали „Милосрдног анђела“ мировном операцијом. Међутим „Милосрдни анђео“ је био немилосрдни ђаво који је убијао и сакатио цивиле.