Енергетска политика ЕУ: између шпекулација и прагматизма

Дводневна, већ осма по реду међународна конференција Енергетски дијалог: Русија-ЕУ која се отвара 29. маја у Бриселу треба да реши два основна задатка. Као прво, да анализира актуелно стање односа Москве и Брисела у тако важној за све енергетској области. Као друго, да означи перспективу за будућност.

То се чини посебно актуелним ако се узму у обзир растуће енергетске потребе ЕУ за енергентима и ограниченост реалних извора њиховог задовољавања.

Основне спорове експерти воде око темпа раста зависности ЕУ од спољних извора енергената. Према најраспрострањенијим оценама, тренутно земље чланице ЕУ увозе до половине неопходних енергената, при томе удео нафте не премашује 70%. У перспективи зависност ЕУ од спољних извора енергената само ће се увежавати и до 2030. године може да достигне скоро 92% за нафту и 81% за гас.

Шта да се каже, цифре су велике. Поставља се питање: одакле да се узму ресурси. Још пре неколико година у Бриселу нису сумњали да ће они стићи гасоводом Набуко. Према првобитним разрадама, дати пројекат је предвиђао испоруке гаса са налазишта Азарбејџана и Блиског Истока преко Турске, са перспективом прикључивања централноазијских испоручилаца. Ипак чак у најбољем случају ове испоруке могу да задовоље највише 5% пореба ЕУ за гасом, срачунатих отприлике до 2020. године. Још 2009. године амерички лист Њујорк Тајмс констатовао је да испоруке Набуком могу да покрију само 12% обима предвишених за пројекат, а испоруке из русије чак без још неизграђеног Јужног тока покривају потребе ЕУ за гасом за трећину.

Ипак објективни прагматични разлози још не могу да натерају Евроспку космију да одистане од својих антируских енергетских фобија.

У корист енергетског партнерства са Русијом све активније се изражавају земље Централне Европе. Између осталог премијер Чешке петар Нечас у току састанка са руским колегом Дмитријом Медведевом у понедељак подвукао је да сматра кључном сфером билатералне сарадње управо енергетику. Реч је не толико о максималном коришћењу капацитета нафтовода Дружба, већ и о изградњи подземног складишта гаса. Почетак изградње складишта у Дамборжици у Јужној Моравији планиран је за 2014. годину. Његов капацитет ће износити 448 милиона кубних метара. Ако се напомене да је од јануара 2013. године Чешка већ прикључена на гасовод Северни ток, постаје јасно да она може да буде прави енергетски мост у односима ЕУ и Русије.

Управо пуштање Северног тока из Русије у Немачку било је важан фактор који је показао инвеститорима привлачност руских прагматичних предлога у поређењу са шпекулативним пројектима Европске комисије. На финансијско-економску компоненту пројекта посебно је указао у разговору за Глас Русије генерални директор руског Фонда националне енергетске безбеднсоти Константин Симонов:

- Цевоводни пројекти које реализује Русија често се критикују зато што су скупи, захтевају велике инвестиције. Али у ствари у савременом свету сви цевоводи су скупи. А ако погледате поморски део Северног тока, у поређењу са западним аналозима он није тако скуп и може да се уклопи у стандардне обиме финасирања.

У међувремену званична статистичка агенција ЕУ Еуростат објавила је нове податке о ценама гаса. Из њих следи да у другој половини 2012. године цене гаса у земљама ЕУ су скочиле за 10,3%. Задатак задовољавања све већих потреба ЕУ за енергентима постаје још значајнији. И без Русије дати проблем се очигледно не може решити.

Петар Искендеров,