Нимало дечији поглед кроз мушицу нишана

Учешће деце у оружаним конфликтима несумњови осуђује међународна заједница. Ипак мале фигуре са правим аутоматима у рукама могу се видети у свим нестабилним регионима света.

Не тако давно правобраниоци су саопштили да све више деце учествује у сиријском оружаном конфликту. Врбују их као информаторе, носаче, чуваре, борце, а понекада се сакривају иза њих као иза живог штита. И то није само сиријски проблем. Посебно актуeлан је он у Авганистану и Пакистану. Говори експерт за проблеме Централне Азије и Блиског Истока Семјон Багдасаров.

- Тамо заиста постоји таква тенденција када тинејџере сакупљају у специјалне кампове и праве од њих ефикасне терористе. Сваки грађански рат ствара сирочад. Управо од њих углавном припремају терористе. Или једноставно узимају децу из породице. Овај сисем је исти у Африци и у северозападним провинцијама Пакистана. Разлика је једна: у Пакистану је то више идеологизовано са тачке гледишта радикалног ислама. А у Африци идеологије су локалније, племенске. Тамо где је нестабилност увек се дешава нешто слично.

Директор Центра за партнерства цивилизација Института за међународна истраживања МГИМО Венијамин Попов сматра да је најједноставније дотаћи национална или религиозна осећања. При томе религиозна лашке него национална. Несавесни проповедници праве од деце топовско месо за своје користољубиве циљеве. При томе сами не воле да ризикују сопствени живот. Упоредо са тим Венијамин Попов има повод за извесни оптимизам.

- Мислим да су то последњи трзаји страшне буре. Што више време одмиче, то ће теже бити тровати свест младих који су спознали друго искуство. Млади момци ипак гледају ТВ, упознају се са Интернетом. Они стичу знања о томе како је организован живот у другим крајевима планете, у другим државама. И све теже је пунити им главу.

Постоји други проблем везан за војна дејства западних држава. Директна последица помоћи сиријској опозицији је напад на војнике у Лондону и Паризу. Радикализација се настаља пре свега због политике Запада.

А овај проблем има решење. Ради се о политичкој вољи и осећају одговорности западних лидера. На крају крајева, да би се лакше замислио сав трагизам ситуације, они би могли да упореде ситауцију са животом сопствене породице, да се тргну и да пробају да исправе макар оне своје грешке које се још могу исправити.

Сергеј Дуз,