Сава Мамонтов и његова Њандома

Њандома се може упоредити са лепотом неких од старијих жена. Она је у младости била прелепа. Давши живот другима, она је почела да стари, а незахвална деца су престала да се брину о њој. Али некадашњи блесак њене лепоте и сада се може наслутити у сјају њених очију, а легенда о њеној младости неће никада избледети.

На 2.100 км северо-источно од Варшаве налази се место Њандома. За оне који не знају где се налази Варшава, навешћу неке додатне смернице: око 850 км северо-источно од Санкт-Петербурга, 800 км северно од Москве и 500 км јужно од Архангелска.

То је градић са 20 хиљада становника. Да је ближи неком великом мегалополису, возач би протутњио кроз њега, без икаквог успоравања. Али, на северу Русије, где је густина насељености изузетно мала, то је другачије. И сам сам возач и возим обичан аутомобил од Варшаве до Архангелска. Ја сам учесник у пројекту интернет-редакције "Гласа Русије" - "Русија очима пољског новинара".

Цео свет зна легенду о америчком Дивљем Западу, и какав је утицај имала железница на комуникацију са спољним светом. У Русији је иста ствар. Управо пруга повезује европски део континента са далеким Сибиром. Најпознатија – Транс-сибирска железница, за коју су чули сви они којих интересује Русија. Али, ту је и Северна железница, која не би постојала без Њандоме.

Нико не зна како је град добио то име. Прва верзија каже да је легендарни кнез Њани пре много векова волео да лови у овим крајевима. Друга теорија је једноставнија: град је добио име по локалној реци Њандоми. Познато је, међутим, да реч "Њандома" на старофинском језику значи "богата земља". И област Њандоме је веома богат природом. Тајга даје огромну количину дрва, дивљачи, гљива, јагода и рибе. На подручју града се налази више од 500 језера, од којих је само 365 проучено.

Стара Њандома не би опстала без Северне железнице, а ни саме пруге не би било без Друштва Московско-Јарославске железнице. Опет, само Друштво не би постојало без породице Мамонтов: оца Ивана и његовог сина Саве (1841-1918). Управо њима треба да захвали Москва и Санкт-Петербург за бољу комуникацију са далеким Архангелском. Године 1894, почела је изградња уских пруга Вологда-Архангелск (око 750 км). Она је била саграђена за око 4 године. 1905 у Њандоми је живело скоро 1.500 људи. 1915-1916 уске пруге замењују широким.

Сава Мамонтов није био само предузимљив бизнисмен, већ и далековидан човек. Он је знао да изградња железничке пруге доноси цивилизацију у земље, кроз које она буде пролазила. Једна од главних железничких станица је била Њандома, коју је он посебно волео. Он је од самог почетка желео да се тамо појави леп и модеран град, удобан за живот људи. И он се појавио. Почео је са станицом и црквом. Онда је кренула изградња кућа од најјефтинијег материјала, којег је било у изобиљу - од дрвета. А, како су их само градили!

У почетку су се појавиле стамбене зграде, нимало сличне онима које су биле на другим железничким линијама. Свака је имала гранитну основу и лепу архитектуру. Станови у зградама су имали канализацију, купатила, били су пространи са високим плафонима и веома светли, захваљујући великим прозорима. Свака породица је имала посебан улаз у стан, а куће су биле окружене оградом. Испред сваке зграде су биле изграђене бетонске земунице, које још увек служе као оставе.

Све ово је одлично уклопљено у природу, захваљујући пажљивом планирању. На пример, ако би се негде створила рупа од ископане глине, њу би одмах претварали у живописно језерце. Да не би пресушило, а вода отекла, њега су повезивали са природним изворима воде. Једно од њих се налази у центру града и, према плану, оно је требао зими да послужи као полигон за клизање деце.

Нико тако добро не зна историју Њандоме и не воли је као Елена Кузнецова - директорка локалног музеја. Нико не зна о савременој Њандоми толико колико Ања Гусељникова, новинарка локалног недељника "Авангард". Види се да су пријатељице. Довољно је да се погледају и одмах се појави осмех на њиховом лицу. Елена прича, Ања слуша. Обе маштају. Елена - како да проникне у прошлост, и како да након 6 година рада у једној кућици - главној згради музеја - добије макар још једну такву. Ања - жели не само да воли Њандому, већ и да се поноси њом.

Град се налази у дубокој кризи, и постепено одумире. Нико не жели то да призна, али је свима очигледно. Да није било ентузијазма и посвећености мојих водича, сумњам да бих могао препознати у њој лепоту прошлих времена.

Може се видети да општинске власти не знају шта да раде са градом. Оне не размишљају о томе како да се искористи његов потенцијал и привуку људи и капитал. Можда ће неко важан у Архангелску и Москви прочитати овај чланак? Можда неко ко располаже капиталом? Можда ће се замислити над стваралаштвом Саве Мамонтова и остварити снове Елене и Ање? Можда..

Даријуш Цихољ,