Стешњена Француска

Непријатно изненађење је очекивало 84-годишњу становницу Бордоа Одет Лагренади, када се она вратила кући после дужег одсуства: браве су на вратима њене куће биле замењене, у собама су се сместиле породице бугарских емиграната са више деце.

Прво нисам схватила у чему је ствар, затим ми је позлило од мисли да ти људи спавају у мом кревету, – признала је француска пензионерка, која је после хируршке интервенције била неколико месеци гост свога сина у Шербуру. О заузимању њеног стана су је упозорили будни суседи. Не верујући својим ушима, Одет се вратила, те је морала да одседне у хотелу, јер није имала могућност да уђе у своју кућу, где је живела 55 година.

Тако је пензионерка из Бордова постала жртва удружења Право на пребивалиште, друштвене организације, која се бори за једнака права на пребивалиште за све становнике Француске, независно од тога да ли имају личну карту за странце, држављанство и посао или немају. У интервјуу нашој радиостаници адвокат тужиоца Пјер Фрибур каже:

- Г-ђа Лагренади је била оперисана у фебруару ове година,затим одлучила да остане у току неколико месеци код свога сина у Шербуру. У јуну су јој њени суседи саопштили да су се у њеној кући настанили други људи. Занимљиво је што су управо суседи, а не муниципалне власти јој саопштили о окупацији њене куће од стране активиста удружења Право на пребивалиште, чија је мисија тражење станова за људе, који су се нашли на улици, а која је сматрала да је ова кућа напуштена. Они су провалили у кућу, заменили браве и уселили тамо неколико бугарских и јерменских породица. Г-ђа Лагренади се вратила и стварно нашла своју кућу окупираном. Потресена дрскошћу удружења Право на пребивалиште, она све до сада остаје у хотелу. То апсолутно није нормално и незаконито. Чак у ноћној мори човек не може да сања да се враћа кући, коју насељавају туђи људи.

Самовољно усељавање у туђе станове, сквотинг, проширило се у Европи 1970-их година 20, века. Међутим, само почетком 21. века је оно обухватило и Француску. Савремени сквотери – нису асоцијални елементи, нису ни млади, који траже нове разоноде. Чланови удружења су борци против социјалне неједнакости: окупирајући празне зграде, они траже од власти да их «реквизирају» ради усељавања бескућника. Понекад, свакао, признала нам је активисткиња Миријам, на терену долази до крајности.

- Када смо нашли ту зграду, врата су била отворена. Она је изгледала веома оронула. Ушли смо унутра, где нисмо нашли ни личне ствари, ни одећу, ни фотографије, зато смо сматрали да су је власници напустили. Удружење се не бави исељавањем људи из њихових кућа. Забринути смо за усељавање у куће оних, ко се из неких разлога нашао на улици. На други начин не можемо да решимо тај проблем, јер организација нема своје станове. Не осећамо се кривим у тој ситуацији, јер је то управо кривица муниципалних власти и градоначелника, који нису нашли пребивалиште за те породице. Ако се они сутра нађу на улици, то ће се десити због немоћи француских власти, које према закону морају да пруже пребивалиште свим становницима Француске, а нису у стању да то учине.

Стешњење у Совјетској Русији, односно, одузимање «вишка стамбене површине» у корист лица пролетерског порекла водило је настанку станова са више сустанара. Томе дугујемо и потресну по својој изражајности припроветку Псеће срце Михаила Булгакова. Узимајући у обзир да у Француску, тражећи бољи живот, годишње улази око 200 хиљада људи, многи од којих остају у земљи без докумената и пребивалишта, међутим, земља није од гуме, није искључено да ће се и Французи морају да се стесне. Онда ће француски Швондери у виду активиста удружења Право на пребивалиште доћи француском професору Преображенском и изјавити оно класично: «општи скуп је дошао до закључка да заузимате сувише велике просторије, зато Вас моле да се добровољно одрекнете трпезарије.

А. Карпова,