...ЕФЕНДИЈА, ТИ НЕ УГОНЕТА...

 Поштовани читаоци, пред вама је десети број нашег и вашег часописа, a сва досадашња борба била је протива лажи и фалсификата. Ми смо часопис Срба Лимске долине, а тиме и свих србских удружења која дјелују на њеном подручју. Ових дана, тачније 18. јула, огласио се ефендија реис исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић. Напао је  Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране. Изрекао  је како је највећа награда беранске општине отишла у руке Удружењу чији су припадници у периоду од 1912. до 1918. године убијали становнике исламске вјероисповијести на сјеверу Црне Горе. ''Од 1912. до 1918. године десили су се најстрашнији злочини над муслиманским становништвом на сјеверу Црне Горе. Преко хиљаду људи у Плаву и Гусињу убијено је, а комплетан гусињски крај је покрштен''. Није се ефендија сјетио ''Горског вијенца'' и Петра II Петровића Његоша који записа ''...Ефендија, ти не угонета, око шта се ово окупило, но си с краја почео тањега,...''. Није се досјетио да се постиди чина што је вјеру туђинску (окупаторску) примио (Његош га је трајно опоменуо ''потурчи се плахи и лакоми, млијеко их србско разгубало...''), већ би да измишља злочине умјесто да објасни народу шта су Турци чинили Србима кроз вјекове, да каже понеку ситницу из историјског памћења овог народа, на примјер како су Турци  завели страховит окупаторски режим над Србима да би присилили Србе на општу исламизацију како би безбједно трајно остали на Балкану. Турци су Србима укинули сва људска и национална права: слободу кретања, слободу одијевања – ношење нове, свечане одјеће, накита и украса, чак одређених боја, прâво на изградњу и поправку кућа и цркава од тврдог материјала, забранили су српске обичаје, гласно пјевање, звоњаву црквених звона, јахање оседланих коња, укинули су прâво на непокретну имовину, увели су главарину, порез на мртве, на димњак, на стоку, пчеле, при сусрету са Турцима Срби су морали да сјашу да се склоне с пута и погнуте главе стану у понизној пози, нису смјели да гледају Турке у лице, обавезали их на кулук без надоканаде са својом храном, својом стоком и својим алатом… Што је дуже трајала турска окупација то су биле све бројнији и нови турски намети, Турци су настојали да што више понизе Србе, да им убију душу и присиле их на ислaм. Потурчавањем Србима су престајале све дажбине и намети, добијали су некретнине, читлуке, на којима су радили православни Срби уз надокнаду само колико да се прехране и не помру од глади, да одрже голи живот, а често нису имали ни толико. Најстрашнији је био порез на потомство, ''данак у крви'', којим су Турци сваке четврте године одводили у Турску најбоље српске дјечаке и дјевојчице, потурчавали их, од дјечака стварали јаничаре, а дјевојчице дијелили турским харемима. Срби су се турчили или бјежали са породицама у планине.