„Деца-бумеранзи“ од проблема беже код родитеља

Финансијска криза се постепено повлачи. То потврђује статистика која долази из водећих европских економија и САД. Међутим, економски потреси који су, између осталог, довели до пораста нивоа незапослености у многим земљама су оставили траг.
Читава генерација младих људи у Европи и Америци се враћа да живи код родитеља.

„Деца-бумеранзи“, како их називају психолози, у тешко време нису успела да нађу посао који би им дозволио да плаћају школовање и станарину. Међутим, повратак у родитељску кућу не само да неће решити проблеме младих људи, већ ће изазвати нове.

За Америку то представља малу социјалну револуцију. Ако су адолесценти раније почињали да живе одвојено с 18 година, сад млади људи не журе с одласком из родитељског дома или теже ка томе да се у њега врате. Научници их називају „деца-бумеранзи“. За појаву овакве тенденције стручњаци криве економску кризу. Уместо да стегне каиш и своје финансијске проблеме реши самостално омладина се враћа у очински дом.

„Сести за врат“ родитељима је најлакши излаз из ситауције, сматра магистар психолошких наука, директор центра за психотерапију и психоанализу Алина Тимошкина.

- Инфантилнија омладина тежи ка томе да се врати у родитељску породицу и да живи у близини, да користи родитељске ресурсе, то јој је комфорно и згодно.

Исто се дешава и у Европи. Научници су израчунали да се ове године у Старом свету код родитеља преселило 10-15% више младих људи него прошле – то је око 50 милиона уди! Ради се углавном о такозваној одраслој омладини – о људима од 25 до 34 године. Они то објашњавају тиме да не могу да зараде за сопствени смештај и више не желе да троше новац за станарину. Цифре су упечатљиве: с родитељима живи око 90% Шпанаца и Португалаца, 70% Немаца, 60% Енглеза, Пољака и Италијана. Иако ови последњи и пре него што је у земљи порастао ниво незапослености нису тежили самосталности, каже Јелена Жукова која већ неколико година ради у Милану:

- Уопште нисам видела да је неко напустио очинску кућу. Они живе с родитељима, али некако засебно. Односно, раде, зарађују и овај новац троше само на себе.

У азијским земљама проблем „деце-бумеранга“ није толико актуелан, каже студент из Кореје Џино Бе:

- Кад оду од родитеља, они, Корејци се не враћају. Ја сам већ отишао од родитеља. Живим у Москви 8 или 9 година. Не живим с њима, него сам, самостално. Родитељи ми нису помагали, сам зарађујем, сам плаћам школовања и станарину.

Повратак родитељима неће решити све проблеме. Двема генерацијама је тешко да живе под истим кровом и то ће вероватно изазвати мноштво конфликата у свакодневном животу, наставља Алина Тимошкина:

- Сигурно ће бити конфронтација с родитељима, обавезно ће постојати потреба за доношењем самосталних одлука, али притом може постојати и страх.

Узгред речено, у Русији се, по мишљењу истраживача Независног института за социјалну политику, не запажа отуђење међу генерацијама. Родитељи се традиционално максимално труде да помажу и да подржавају своју децу, чак и ако су одрасла. Није случајно што Руси раније ступају у брак и рађају децу. Млади Руси, за разлику од Американаца и Европљана, не морају да мењају своје навике. Могуће је да је то један од разлога због којих се последице економске кризе у Русији не осећају тако оштро као у земљама Запада.

Ксенија Мељникова,