Запад нуди Србији „просперитет“ у савезу са Албанијом

Ових дана смо сведоци медијског промовисања контроверзне идеје коју је покренуо црногорски министар иностраних послова Лукшић, а коју су подржали европски званичници, међу којима и високи комесар за проширење Европске уније Штефан Филе. Ради се иницијативи да се формира нека врста савеза шест западнобалканских земаља, које би имале заједничку парламентарну скупштину. Читава поменута иницијатива донекле подсећа на ранију идеју о некаквом албанском Бенелуксу, због чега се чини да се Србији под фирмом међусуседске сарадње и припреме за улазак у Европску унију - заправо нуди учешће у изради великоалбанског пројекта и прикључење НАТО пакту.

Наиме, како се наводи, у том замишљеном балканском савезу под називом „Балканска шесторка“ или скраћено Г6, требало би да се нађу Албанија, Косово, Македонија, Црна Гора, БиХ и Србија. Такође, кроз медије се најављује да би лидери поменутих земаља, укључујући и Косово, требало да се ускоро састану да би водили разговоре о оснивању парламентарне скупштине западног Балкана, те о другим заједничким корацима.

О томе шта је крајњи циљ ове иницијативе која је већ добила подршку Европске уније, писао је недавно и београдски дневни лист „Курир“, који је констатовао следеће – „Запад формира Г6 на Балкану да би направио рампу за Русију“, и додао да та западна иницијатива има намеру да спречи руске инвестиције у области енергетике на Балканском полуострву, те закључио да такву идеју подржава и Турска, јер би се на тај начин учврстила Зелена трансверзала, односно подручја на Балкану са муслиманском већином.

Иако у самој Србији нема озбиљнијих реакција на овај предлог, у једном од ретких осврта на њега, функционерка Дачићеве партије га је упоредила са паналбанским Бенелуксом и оценила добрим за будућност, али засад нереалним. Међутим, да Србија ипак учествује у разговорима на ту тему, потврђује регионални скуп у Будви овог лета, који је имао управо такав радни наслов, а звао се Западнобалканска шесторка. Осим тога, већ су одржане заједничке седнице са владама неких од земаља из те групе, а у плану су сличне седнице и са другим земљама из наведене шесторке.

Свакако, поставља се велико питање колико би Србији било у интересу да се евентуално одазове слаткоречивом позиву за обједињавање које само на први поглед личи на нову југословенску интеграцију, с обзиром да у његовој суштини лежи очигледно нешто друго, што се може описати као хомогенизација албанских простора и тихо увлачење у евроатлантске структуре.

Углавном се сви независни аналитичари слажу у оцени да оваква иницијатива, пре свега због негативних искустава у прошлости, нема никаквих изгледа за било какав успех, односно да је то пројекат који је у старту осуђен на пропаст. Иначе, ако би већ Србија требало да размишља о укључивању у шире интеграције такве врсте, онда би вероватно најлогичније било да партнере потражи пре свега међу онима који подржавају њен суверенитет и идентитет, јер су то основни предуслови за напредак на свим пољима. Међутим, ваљда је свима јасно да такви партнери за Србију ипак нису ни Албанија, ни самопроглашено Косово. Како ствари стоје, такве партнере је могуће наћи само на крајњем истоку Европе.

Ратко Паић,