Амерички лоби у Београду - ужичани добро прошли јер нису гађани осиромашеним уранијумом

Америчка влада уместо обећаних милион и по долара, за разминирање аеродрома Поникве донирала само триста хиљада евра. Због тога дозволу да лете из Ужица добили само спортски и мали некомерцијални авиони.

Поникве код Ужица, некадашњи највећи војни аеродром у Србији, који је 1999. године током НАТО бомбардовања претрпео страховита разарања и био потпуно уништен, ових дана је поново делимично оспособљен за саобраћај. Нажалост, употребна дозвола је добијена само за летове спортских и малих пословних авиона капацитета до десетак седишта, јер је од укупне дужине писте од преко 3 километра, сада безбедно само 1.830 метара. Због тога на Поникве не могу да слећу чак ни најмањи комерцијални авиони типа АТР, а главног кривца за то треба тражити у влади Сједињених Америчких Држава, која је, ако склонимо у страну то што је прво разорила аеродром, пре две године обећала милион и по долара за уклањање својих сопствених неексполодираних пројектила, а затим се без објашњења предомислила и донирала само 300 хиљада евра.

Након Донаторске конференције за уклањање пројектила на Пониквама, одржане у мају 2011. године, ЕУ је дала 200 хиљада евра за израду идејног пројекта, Кина донирала специјални багер и камион за разминирање вредне 300 хиљада евра, а Американци тада обећали милион и по долара уз услов да исти износ обезбеди србска страна. Тај услов је одмах испуњен ангажовањем специјалиста Сектора за ванредне ситуације МУП-а и давањем механизације, али су се Американци онда без објашњења предомислили и тако Поникве оставили без комерцијалног саобраћаја.

Из веома непријатне ситуације покушала је да се у мају прошле године извади тадашња америчка амбасадорка Мери Ворлик обраћањем грађанима Ужица речима да су САД дуги низ година партнер том граду, несвесно при том асоцирајући и на „партнерске“ бомбе које су падале по Ужицу и аеродрому Поникве током америчке агресије на Југославију. Понављала је и да ће њена влада и убудуће учествовати у пројектима који ће, наводно, допринети даљем развоју тога дела Србије, али је остала необјашњена чињеница да обећаних милион и по долара никада није стигло у овај крај.

Због тога није ни обављена друга фаза чишћења преосталог дела аеродромског комплекса од америчких убојних средстава, већ је сада безбедан само појас ширине од по 150 метара лево и десно од писте, у коме на дубини од пола метра нема неексплодираних пројектила. Изостало је и вађење осам затрпаних авиона из подземних капонира - два наоружана “мига“ и шест “орлова“. Претходно су сопственим средствима извучена два „орла", а преосталих десет авиона је спасено током бомбардовања прелетањем на друге локације.

На овом аеродрому је иначе НАТО за време агресије потпуно уништио све објекте на готово 550 хектара бацивши при том преко 800 пројектила, што износи више од 10 авионских бомби и ракета дневно за свих 78 дана америчке агресије.

Истовремено амерички лоби у Београду и даље упорно тврди како су, ето Ужичани добро прошли, јер Поникве у „Милосрдном анђелу“ нису гађане пројектилима са осиромашеним уранијумом, и да то што из Ужица лете само спортски авиони и није ништа трагично, јер аеродром баш и није комерцијално исплатив. Са друге стране потенцирају да Американци преко свог USAid-а подржавају пољопривреду ужичког краја ( додуше на кашичицу, али зато медијски и те како пропраћено), док без одговора и даље остаје питање где ли је завршило обећаних милион и по долара, и за које ли се нове „милосрдне“ пројекте тренутно користи.