Соколски дом

Новоименовани споменик културе у престоници грађен од 1929. до 1935. године, а највећи донатор је био краљ Александар Карађорђевић Први.

Београдска културна баштина употпуњена је још једним здањем. Зграда Соколског дома „Матица”, у Делиградској 27, проглашена је спомеником културе.
Овај објекат има значајну архитектонску и културно-историјску вредност и сматра се најзначајнијим остварењем јавне намене архитекте Момира Коруновића (и самог великог поборника соколског покрета) у његовом опусу везаном за Београд; грађен је у периоду од 1929. до 1935. године, а аутор главног портала био је Никола Краснов.
Првобитно, објекат је био замишљен као величанствен храм соколства и требало је да буде најлепши украс Врачара и Београда. Највећи донатор је био краљ Александар Карађорђевић Први, те је на краљевској комеморацији 1934. године Соколско друштво решило да дом „Матица” прекрсти у Соколски дом краља Александра Првог.

Међутим, током градње дошло је до већих измена: одступило се од планиране богате скулпторалне декорације која је уступила место модернијој варијанти, што није нарушило изглед објекта. Широке безорнаменталне површине говоре о модернистичкој једноставности. И поред мноштва отвора на фасадама, грађевина делује масивно. Присутна је и наглашена симетрија и академска строгост грађевине, али је организацијом маса и реминисценцијама на традиционалне елементе средњовековног сакралног неимарства аутор успео да очува романтичарски карактер изгледа грађевине. Стручњаци кажу да је баш овде Коруновић одступио од свог става да у архитектури соколских домова не може бити моде јер је кроз једно оригинално и изразито индивидуално решење начинио обрнуто: приближио се модерном добу.

Око зграде је подигнут комплекс спортских терена тако да је више деценија била централни спортски објекат у Београду.

У Великој дворани овога здања налази се слика коју је урадио Живорад Настасијевић 1941. године, и то на површини од 43 квадратна метра. Настасијевић је насликао у фреско техници композицију „За част отаџбине”, која приказује један од најпознатијих догађаја из наше националне историје – прелаз српске војске преко Албаније. После Другог светског рата фреска је прекречена, да би светло дана поново угледала после рестаурације рађене од 1970. до 1971. године.

Да би се овај споменик културе заштитио на најбољи могући начин предузеће се одговарајуће мере: очување аутентичног просторно-архитектонског склопа, диспозиције и облика отвора за прозоре и врата, архитектонике крова, врсте покривача, диспозиције унутрашњег простора са елементима ентеријера у изворном стању, али и очување Настасијевиће фреске. Између осталих мера, подразумева се и ажурно праћење стања и одржавање конструкције здања, крова, свих фасада, уз обавезу усклађивања свих натписа са композицијом фасаде.