Приједлог Амандмана на Устав БиХ

Амандман на Члан IV став 1

Устава Босне и Херцеговине

Дом народа се састоји од 18 делегата, од којих су двије трећине из Федерације (пет Хрвата и један представник Римокатоличке Цркве, пет Бошњака и један представник Исламске вјерске заједнице БиХ) и једна трећина из Републике Српске (пет Срба и један представник Српске Православне Цркве)

а) Именоване хрватске и бошњачке делегате из Федерације бирају хрватски, односно бошњачки делегати у Дому народа Федерације. Делегате из Републике Српске бира Народна скупштина Републике Српске. Вјерске представнике у Дому народа именују и разрјешавају Римокатоличка црква, Исламска вјерска заједница и Српска Православна Црква.

Разлози:

Присуство вјерских представника у парламенту не би био изузетак или наша специфичност. Ови представници имају своја мјеста и у Британском парламенту, те би смо по узору на најстарију традицију модреног парламентаризма, у наш систем пренјели, неоспорно корисне, тековине исте.

Вјерске заједнице најјасније представљају идентитет једног народа, односно нације. Цркве, односно вјерске заједнице су огледала у којима се огледа цјелокупно лице једног народа, у њима су обједињене традиција, вјера и свакодневни живот. Историја наших народа показује да су управо оне чувари свега онога што један народ чини народом. Српска Православна Црква је чувала и сачувала идентитет Српском народу кроз пет вјекова суровог робовања и прогањања чиме је стекла свако право да то настави и убудуће.

Из више разлога није могуће поредити политичке партије и Цркву. Неки од тих леже у трајности политичких партија и трајности политике, односно политика које спроводе. Из ових разлога није адекватно национални идентитет везивати само за политичке партије, јер су оне пролазне и промјенљиве, а нацонални идентитет је непромјенљив (у великој мјери одређен историјом која је непромјенљива категорија) и трајан колико и један народ. Вјерски представници су с'тога и најбољи носиоци националног интереса свог народа. У прилог овоме иде и то што вјерски представници представљају цјелокупни корпус једног народа, односно нације, без обзира на страначку припадност, те се са њима може, и индентификује се највећи број припадника једног народа, односно нације.

Предвиђено је да мјесто вјерских представника буде у Дому народа из разлога што је примарна функција Дома народа заштита виталног националног интереса. Такође, чланови Вијећа народа се не бирају непосредно већ посредно што одговара једином могућем избору вјерских представника јер је нашем поднебљу незамисливо, а врло често и инкомпактибилно, да се вјерски представници кандидују на изборима.

Поред ових разлога сматрам да би улога вјерских представника у раду Дому народа била конструктивна и ојачала би повјерење грађана у институције. Вјерски представници су у најнепосреднијем контакту са народом, те самим тим јача осјећај непосреднијег учешћа код обичних грађана у рад Парламентарне скупштине. Такође, њихово присуство у Дому народа би допринјело процесу мирења народа и повећању међуетничке трпељивости.

Образложења Амандмана:

Број вјерских представника је такав да би био испоштован паритет конститутивних народа.

Под појмом вјерског предстваника подразумијева се лице које обавља свештеничку дужност или вјерску службу.

Амандман на члан IV став 1 под а) прописује да вјерске представнике у Дом народа именују вјерске заједнице, као једине легитимне да одређују своје представнике уопште. Из тог разлога није могуће да било ко други одређује представнике испред вјерских заједница заступљених у Дому народа до оне саме.

Овај Амандман такође прописује да опозив мандата вјерских представника одређују вјерске заједнице. То је из разлога што се под дефиницијом појма вјерског представника, подразумијева лице одређеног звања или службе, која могу да престану. У том случају конкретно лице више не би испуњавало услов којег је нужно испунити за обављање прописане функције вјерског представника. У овом случају вјерска заједница може да опозове свог вјерског представника. Уз могућност одређивања дужине мандата, црквама и вјерским заједницама је остављено на вољу да ли ће и колико дуго ће да учествују у раду Вијећа народа. Овим се жељела заштитити аутономија цркава и вјерских заједница.