Ко је кога етнички очистио

Недавни интервју министра спољних послова Србије Вука Јеремића агенцији Танјуг и даље изазива оштре реакције у Хрватској, а нарочито његова изјава да је Хрватска а не Србија извршила етничко чишћење тиме што је у „Олуји” протерала 250.000 Срба. На то је истог дана реаговало хрватско министарство спољних послова саопштењем у којем „најоштрије одбацује изјаву србијанског министра Јеремића о етничком чишћењу српског становништва” и као „необичну тезу” назива његову изјаву да „Србија није угрозила ничији суверенитет и територијални интегритет”. На основу тога хрватско министарство закључује како се „Србија још није суочила са својом недавном прошлошћу и улогом коју је имала у распаду бивше државе” и напомиње да се „овим уједно потврђује оправданост поступка који сада против Републике Србије води Република Хрватска пред међународним судом правде у Хагу ради повреде одредаба Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида”.

О признавању Косова, чиме је Хрватска директно подржала атак на суверенитет и територијални интегритет Србије мимо одлуке УН и велике већине земаља света, у овом саопштењу нема ни речи.

Затим су се са сличним реакцијама и коментарима почели јављати поједини медији, а данас се томе посветио и „Јутарњи лист”, чији се коментатор Давор Бутковић већ у наслову залаже да „Хрватској треба нова политика према Србији”. Наравно, због „неспремности Србије да прихвати кривицу за рат”, иако је – како пише – „материјална чињеница да је Србија изазвала рат, да је Србија кренула у рат, да је Србија преко ЈНА, али и преко разних добровољачких јединица, физички водила рат, да је Србија изазвала највећа зверства која су се догодила од 1991. до 1995, од Вуковара до Сребренице”.

Штавише, аутор наводи да је „језиво и цинично невероватно неморално да земља која је оркестрирала геноцид Бошњака и пражњење великих територија Хрватске те Босне и Херцеговине од несрпских становника, сада оптужује било кога за етничко чишћење, но такво је понашање Србије и свих њезиних политичара реалност на овим просторима, оно се неће променити”. Управо ту тврдњу о наводном учешћу Србије у организовању геноцида над Бошњацима, подсетимо, одбио је Међународни суд у Хагу, а ускоро ће се знати и његова оцена у погледу исте такве оптужбе Хрватске против Србије за збивања на простору РХ.

Занимљиво је да аутор у првом делу коментара потврђује да „нема никаквог спора да Туђманова власт нипошто није смела протерати Србе (иако је 250.000 вероватно надувана бројка)”, затим о томе да хрватске власти „нису штитиле Србе на подручјима ослобођенима за време ’Олује’”, да су хрватске власти „годинама систематски спречавале повратак хрватских Срба који су напустили нашу земљу после ’Олује’” итд, али на крају ипак закључује како су „изјаве попут Јеремићевих константа српске политике с краја осамдесетих и почетка деведесетих, која није доживела своју 'денацификацију'“.

„Потребно је да Хрватска артикулира нову стратегију државне политике према Србији, која полази од чињенице да се у Србији, када је реч о ратовима из деведесетих, нажалост, ништа није променило”, залаже се аутор и сматра да „не треба рачунати ни на какво стварно пријатељство, симпатију или 'искрене' односе са Србијом, али се мора разрадити цели низ политичких потеза који би уважавали нужност сарадње, који би респектирали међународни императив за стабилношћу у региону и који би помогли остварењу конкретних хрватских економских и политичких интереса према Србији и у Србији”.