Случај Сноуден: промоција без правила игре светских размера

Неколико месеци одбегли амерички обавештајац Едвард Сноуден привлачи пажњу читавог света. Он је већ успео да испровоцира кризу неповерења међу САД и ЕУ и да изазове буру незадовољства по читавом свету. Истина, многи експерти ову шпијунску аферу сматрају сасвим баналном, а тежиште читаве приче стављају на медије.

После ширења сазнања које је обелоданио Сноуден по читавом свету, путем медија, политичари немају могућности да овај случај успоре или умање. О улози средстава јавног информисања у шпијунској хистерији која је захватила читав свет, говори политиколог Павел Свјатенков:

- Свет постаје глобално село. Појављују се глобални медији који су релативно одвојени, независни од држава. Појављују се могућности да се воде кампање без правила игре и оне се очигледно воде у светским размерама. Управо је тако и дошло до стварања феномена Сноудена и Асанжа који је нешто раније био актуелан по истом питању.

Узгред, „дело Сноудена“ свакако није први гласни шпијунски скандал у којем су медији одиграли главну улогу. Захваљујући активности медија постала је чувена „Афера Вотергејт“- када се сазнало да се прислушкује штаб демократа. Ова је афера добила такве размере, да је чак председник Никсон морао да поднесе оставку. Но, други „Вотергејт“ након Сноудена неће бити. Тада су шпијуни унутар својих граница, а сада америчке специјалне службе ван својих граница делују у интересима своје државе. Јасно је да је појам безбедности за Американце „свето“ и свако ко буде одавао тајне државе, може бити оптужен за издају. Закључке морају да извлаче чиновници европских обавештајних служби, сматра виши научни сарадник историјског факултета Московског државног универзитета, американиста Алексеј Пиљко:

- Америци је ова прича показала да њихова обавештајна служба добро ради. У Европи је показала да би требало још доста уложити у рад њихових специјалних служби, а не делегирати своју безбедност некој другој држави, да би се смањили трошкови. После Другог светског рата државе Западне Европе само су се тиме и бавиле- да смање издатке за специјалне службе и ресор одбране, све предајући у руке „старијем брату“.

Стварање много јачих служби које су способне да конкуришу америчким специјалним службама може се догодити само ако буде дошло до јачих евроинтеграција. А ови се процеси сада прилично споро одвијају унутар саме ЕУ. Зато ће Стари свет ипак вероватно одлучити да не улази у конфликт са САД, већ ће прогледати кроз прсте америчким шпијунима.

Влад Гринкевич,