Незарасле ране храма Јована Богослова

Жртве «црвеног терора» поменули су у Москви увече 7. новембра. Парастос за успомену на све пострадале у периоду сурових атеистичких прогањања од 1917. до 1923. године извршен је у цркви Јована Богослова близу злогласне Лубјанке. По завршетку парастоса у храму је отворена изложба фотографија «Бол», посвећена 1920-им годинама протеклог века.

На празном зиду је фотографија иконе Богородице, окружене анђелима. Пред њом је свећњак са крстом и мноштвом свећа. Богослужење, посвећено свим погинулима у време болшевистичких репресалија, одржано је на месту, где је пре револуције био олатр горњег храма цркве Јована Богослова. Место и термин одржавања парастоса су симблични, јер се у току више деценија управо 7. новембра у бившем СССР-у обележавао Дан Велике Октобарске социјалистичке револуције 1917. године, каже настојатељ храма игуман Петар Јеремејев.

- За сваког верника, као и за оне, ко добро зна историју наше земље, 7. новембар је дан народне туге, јер је тог дана почела тотална катастрофа, услед које је погинуло и постарадало милиони људи. Наша је земља била одбачена далеко уназад у свом моралном и духовном развоју.

О томе, како су религију 1920-их година протеклог века терали из друштвеног живота земље, сведоче антирелигиозне плакате, плакате савеза ратоборних безбожника и фотографије унакажених олтара са оскрнављујућим паролама. То су документарни експонати изложбе Бол, отворене после парастоса. Главни експонат је сама зграда храма Јована Богослова, - каже отац Петар.

- То су оскрнављени и разорени зидови, разбијени елементи рељефа с нагрђеним иконама, уграђени спратови, које су додали 1930-х година протеклог века да би прилагодили зграду храма за експорнате музеја историје Москве – све то и наш храм су жива илустрација тог стравичног доба.

Црква светог апостола Јована Богослова је била саграђена крајем 15. века. Прво је то био дрвени, затим зидани храм, он се више пута преуређивао. После револуције 1917. године је он био затворен и предат Музеју историје града Москве. Тек 1992. године су га градске власти вратиле РПЦ. Међутим, прво богослужење је овде одржано после 10 година, у реновираном доњем храму. Сасвим недавно, приликом разгледања нерестаурисаних и хаварисаних просторија цркве, нађене су биле јединствене фреске, - наставља отац Петар.

- Када смо се попели до куполе, чији је спољни део недавно рестаурисан, нашли смо мале детаље фресака. Мада је то чудно, за разлику од других зидова храма, потпуно офарбаних, фреске су остале неофарбане. Међутим, њихов део је био намерно оскрнављен. Били су ископани очи и замазана уста насликаних фигура. Све то сведочи колико је сурова била тада људска природа.

Карактеристично је и то, што се саборна црква налази преко пута Лубјанског трга. Раније се у његовом центру налазио споменик Феликсу Дзержинском – једном од главних идеолога црвеног терора. 1991. године је споменик био демонтиран. Међутим, сасвим недавно је у руском друштву почела дискусија о томе да ли треба вратити Гвозденог Феликса на историјско место. Повратак споменика би био велика глупост, - сматра религиозни публициста и друштвени делатник Александар Шчипков.

- То би могло да подстакне допунска неслагања у земљи. Већ у току 80 година савлађивамо последице грађанског рата, али све до сада не можемо да их савладамо. Покушај повратка споменика ће бити наставак тог грађанског рата.

Ако грађани желе да постигну архитектонску естетику тог трга, било би умесно да се подигне нешто сасвим другачије.

Милена Фаустова,