Непознати монструм чијих се жртава нико не сећа-човек који је убио десет милиона Африканаца!

 Брисел – Већина никада није чула за овог човека. Његово име људима углавном не значи ништа иако би требало да изазива језу или бар мучнину као помињање Хитлера или Мусолинија. Јер, реч је о човеку који је убио преко 10 милиона људи у Конгу. Његово име је краљ Леополд II од Белгије.

Дуга историја колонијализма, империјализма, робовласништва и геноцида над афричким народима не помиње се много у школама, не налази се често у медијима и није широко распрострањена у свести данашњих Европљана. Због тога и не чуди што јако мали број људи зна ко је белгијски краљ Леополд II и шта је све урадио док је у свом приватном поседу држао читаву једну државу!

Наиме, Леополд II, као и многи други монарси крајем 19. и почетком 20. века је знао колики значај представља поседовање колонија у другим деловима света. После неколико безуспешних покушаја да за Белгију приграби неке територије у Африци и Азији, краљ Леополд је сву своју пажњу усмерио на Конго.

Основао је приватну компанију „Интернационално удружење за истраживање и цивилизовање Конга”, запослио чувеног истраживача Хенрија Стенлија да у његово име тамо успостави власт и врло брзо постао једини владар територије 76 пута веће од његове родне Белгије!

Тако је постао апсолутни господар живота и смрти за око 20 милиона људи који су на просторима данашње Демократске Републике Конго живели вековима пре доласка „белог човека”

Не желим да ризикујем да изгубим шансу да за себе осигурам парче величанственог афричког колача – остало је записано да је краљ једном изјавио.

Под паролом „науке и прогреса” Леополд је поробио читав један народ, претварајући целу државу у своју личну плантажу. Слободна Држава Конго (како се звао краљев лични посед) није била класична колонија – територија је припадала лично Леополду II, па ни парламент нити било каква међународна организација нису могли да утичу на оно што се у тамо дешавало.

За ред и мир је била задужена краљева приватна војска.

Леополд II је експлоатацијом природних богатстава Конга стекао огромно богатство и постао један од најбогатијих владара тадашње Европе. Новац је долазио прво од продаје слоноваче, а касније, када је крајем 19. века порасла потражња и цена, и искоришћавањем гуме.

Целокупна популација краљеве приватне државе је бесплатно и без било каквих права радила на прикупљању биљних сокова од којих се правила гума. Свако село имало је количинске квоте које је морало да испуни. Ако ово не би успели, појединцима из села су одсецане руке.

Није било битно да ли је реч о мушкарцу или жени, старцу или детету.

„Обичан радни дан” сваког становника Слободне Државе Конго био је испуњен мучењем, пребијањем и тешким радом на прикупљању супстанце чији финални производ нико од поробљених људи никада није видео.

Како жртве нико није пописао, тако њихов број ни до данас са сигурношћу није утврђен. Бројке се крећу од два до огромних 15 милиона убијених или умрлих од болести и изнемоглости. Последњи радови антрополога сагласни су да бројка није мања од 10 милиона.

На крају је свет ипак обратио пажњу на оно што се у Конгу дешавало. Извештаји о нечувеној експлоатацији и тортури над локалним живљем покренули су један од првих међународних скандала на почетку 20. века.

Међу онима који су подигли глас против истребљења читавог једног народа били су и чувени писци Марк Твен и Артур Конан Дојл који су „гуменом режиму” посветили и нека своја дела.

Стране критике, али и унутрашњи притисци, приморали су белгијског краља да 1908. године управу препусти парламенту. Ово није донело ослобођење народу Конга – њихова држава је трансформисана у Белгијски Конго и постала је класична колонија. Независност је стекла тек 1960. године, а ова област је и данас поприште многих сукоба..