Црквени расколи: историјска правда или политичке амбиције?

Узрок религиозних конфронтација у наше дане често нису богословске противречности, већ политичке игре. Вешто манипулишући религиозним осећањима обичних грађана, политичари теже ка својим циљевима. Упечатљиви пример су покушаји да се формирају аутокефалне националне православне цркве на територији бивших република СССР, а сада независних држава – Украјине, Естоније, Молдавије.

Данас у Украјини делују три православне структуре: Аутокефална црква, Кијевска патријаршија и Украјинска православна црква Московске патријаршије. Само последња је канонска и призната од стране свих православних цркава света. Две друге су расколничке и настале су захваљујући оним политичким приликама које су у ранзе године владале у републици, сматра члан комисије Међусаборног присуства РПЦ за питања супротстављања црквеним расколима и њиховог превладавања свештеник Максим Пљакин.

- Све је започело, наравно не 90-их година двадесетог века, већ много раније. Корени украјинских раскола сежу у прве године после револуције. И тада, још на самом почетку украјинских расположења, и сада – чула се једна иста парола: Независној држави независна црква. Тада су то била расположења људи типа Петљуре. Касније судбинску улогу у јачању расколничких расположења одиграо је други председник Украјине Леонид Кучма. На крају је држава почела активно да се меша у црквене ствари у циљу да се прекроји религиозна ситуација у своју корист.

Није избелга расколничка расположења крајем 20-ог и почетком 21-ог века и Молдавија. Истина, за сада су позиције руског православља у тој републици прилично јаке. Али власти покушавају да их ојачају. 2007. године уз прећутну сагласност Кишињова овде, на канонској територији РПЦ било је формирано неколико епархија Румунске православне цркве. Њихова појава објашњена је не само обновом историјске прошлости земље, али и њеном европском будућношћу.

Још једним сценариом поделе верника и формирања својих „џепних“ цркава може смело да се похвали Естонија. Званични Талин сада чини све како би Естонска Апостолска православна црква имала што је могуће више преференци, за разлику од Естонске православне цркве Московске патријаршије. До тренутка раскола у власништву тада још јединствене естонске православне цркве налазило се око 5% територије републике. Данас је Апостолској православној цркви Константинопољске патријаршије враћена сва предратна имовина. А хришћанима који су остали верни Московској патријаршији припало је само неколико цркава. Па и то с правом привременог закупа. Власти у конфликту цркава су се повукле у страну, предложивши православнима да реше сами проблем. Ипак законодавство није на нашој страни, објашњава поглавар Естонске цркве Московске патријаршије митрополит Талински и све Естоније Корнилиј.

- Главна сложеност је у томе што погачвар Апостолске цркве Естоније митрополит Стефанос не жели да нам превише излази у сусрет. То је врло компликован човек. Он је учтив, али са њим је тешко разговарати, зато што све што обећа не испуњава.

2013. године Патријарх Московски и све Русије Кирил посетио је Украјину, Молдавију и Естонију. И ако је у прве две републике посета поглавара РПЦ протицала на званичном нивоу, власти Естоније, истина, већ после завршетка посете назвали су је мал те не приватном. Између осталог то је објашњиво. Скоро одмах после руског патријарха земљу је посетио Константинопољски патријарх. Управо за њега естонски политичари везују своју духовну будућност. Да ли треба говорити да је пријем патријарха Вартоломеја имао висок државни статус.

Милена Фаустова,