Нове руске ракете и ПРО

У наредним годинама у наоружање РВСН биће примљена три нова ракетна комплекса: лаки мобилни комплекс „Рубеж“, тешки комплекс рововског базирања „Сармат“ и железничка верзија мобилног комплекса „Јарс“. Нове ракете треба да побољшају способности руских СНС за савладавање граница противракетне одбране – како постојећих, тако и у перспективи.

Све донедавно нуклеарни потенцијал је био једино средство за гарантовано уништавање војног и економског потецнијала супер велесила. Равнотежа нуклеарних потенцијала СССР, а затим Русије и САД дуго времена је гарантовала мир и да се неће поновити велики рат. Конфликти у рејонима директног додира сад су се решавали дипломатски, а оружани сукоби су постали удео светске периферије, где су се сателити супер сила сукобили у локалним ратовима.

У САД је увек постојала тежња да се поремети овај биланс остваривањем глобалне војно-техничке надмоћи, која не искључује наношење ненадокнадиве штете. Ипак, у годинама хладног рата овај циљ је био недостижан.

2000-их година, у ситуацији смањења стратешког нуклеарног потенцијала постала је теоретски могућа комбинација система противракетне одбране и високопрецизних ненуклеарних ударних средстава. Теоретски овакав разоружавајући ударац може да лиши Русију огромног дела њеног нуклеарног потенцијала учинивши преостали део лаким циљем за ПРО.

Опасност од ове концепције повећава још и то што тренутно нема докумената који ограничавају развој система ПРО и ненуклеарних средстава за наношење глобалног удара. Уједно, ни ПРО, а тим пре средства глобалног удара, још увек нису спремни за примену, нарочито у хипотетичком конфликту против Русије. Али, средства за супротстављање треба тражити већ сад. И приоритетна мера овде постаје јачање стратешког нуклеарног потенцијала.

На основу постојећих информација може се претпоставити да ће темељ Стратешких нуклеарних снага Русије у наредне три деценије чинити три копнена и један морски комплекс. На копну ће акценат бити на комплексу „Јарс“ рововског, мобилног земљаног и железничког базирања, на олакшаном и јефтинијем у поређењу с „Јарсом“ „Рубежу“, који је згодан за брз развој у великом броју, и на тешком рововском „Сармату“. Основу морских снага за нуклеарно задржавање представља комбинација „Бореј“/“Булава“

„Вишеглави“ РС-24 „Јарс“ – развој породице „Топољ“/„Топољ-М“ – постаће ефикасна замена застарелих моноблоковских „Топоља“ произведних 1985-1993. године, као и рововских УР-100Н. Основу групације треба да чине управо мобилни „Јарсеви“, који се базирају на аутомобилској и железничкој платформи. Мобилност ових система обезбеђује им виши степен заштите од изненадног удара високопрецизним оружјем.

Уједно, развој система ваздушно-космичке одбране РФ, укључујући систем упозоравања на ракетни напад, омогућава да се сачувају у строју и рововски комплекси који се одликују краћом припремом за лансирање (мање од 2 минута у односу на 5-10 минута код мобилног комплекса) и много већом борбеном моћи. Тако данас најмоћнија руска МБР – Р-36М2 „Војвода“ позната на Западу као SS -18 Satan носи 10 бојевих блокова капацитета по 800 килотона. Ове ракете, од којих су најмлађе произведене 1992. године, треба да замени „Сармат“ – нова течна МБР, на којој ради КБ „Макејев“.

Засад се руске стратешке нуклеарне снаге по броју носача налазе испод границе од 700 развијених и 800 збирно развијених и неразвијених носача, као што је то предвиђено споразумом о СНВ-3 и постепено се смањује њихов број до наведеног лимита пуњења за 1550 јединица (тренутно их има око 2000). Уједно, неконтролисани развој система ПРО САД и развој инфраструктуре за наношење глобалног удара може довести до тога да ће Русија морати да искористи право да иступи из уговора и да почне да развија своје СНС ван ових лимита. Постојање испробаних ракетних комплекса и њихова производња у том случају ће представљати важну предност.

Илија Крамник,