„Дејтонленд 1996 “: Деда Мраз и његов тим

Алија Изетбеговић и његова "Странка демократске акције" у више наврата су позивали муслимане да не прихватају " туђе " европске традиције и да не славе Нову годину. У Сарајеву је непрестано ишла кампања против Деда Мраза. У школама и вртићима су забрањивани празници и размена поклона. Деда Мраз је постао персонификација свега онога што није у муслиманском духу.

Изетбеговић је стално убеђивао своје присталице да муслимани имају своје празнике и Нову годину коју треба обележавати. Јасно је да су Србе и Хрвате мало интересовали укази муслиманског председника Изетбеговића. Они су навикли да живе по својим правилима и увек су сматрали Божић и Нову годину својим главним породичним празницима.

Одмах након потписивања Дејтонског споразума, Босну и Херцеговину су стали називати Дејтонлендом. Већ у јануару '96. године, обелодањено је да су Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и чланови њихових породица стално примали новчане инјекције из Турске и Пакистана. Са званичном платом од 200 немачких марака, они су раскошно живели и тога нису се стидели пред својим сиромашним народом. Французи и Британци су ми причали да је током читавог времена трајања рата, сарајевска врхушка имала тајне рачуне, на којих је стизало на стотине милиона долара из муслиманских земаља. Наравно, открити тајну својих прихода и расхода, Изетбеговић и његови сарадници нису имали намере. Изетбеговић је био, како је познато, искусан човек. За време маршала Тита два пута је служио затворску казну. У његовом тиму је било доста људи са затворским искуством и савршено добро су знали како да манипулишу својим суграђанима.

Они су се добро скривали иза "хуманитарних фондова" а ни богати муслимански Блиски исток никако није хтео да се у Сарајеву открије финансијска компонента недавног рата. Све док у Босни и Херцеховини није завладала релативна стабилност, нико није хтео да покреће "сарајевски финансијски мравињак". Очигледно, није се много журило са откривањем информација о спонзорима .

Искусни западни новинари су ми у више наврата говорили да хуманитарни део Дејтона и нормализација односа између три народа може претрпети фијаско. Изетбеговић није хтео да разговара о слободом кретању по земљи. Сарајево није журило да створи услове за повратак огромног броја избеглица, које су се оправдано или не "држали" за богати Запад. Политичари су једни друге водили за нос, покушавајући да добију што већу корист за себе, док на обичне људе у Сарајеву нико није ни по мишљао. Ако су се током рата стварала богатства, након његовог краја, када су међународне организације обећавале огромне финансијске инјекције за обнову, на том се још једном могло добро загрејати руке и обезбедити себи топло гнездо - о будућности се више није морало бринути.

Константин Качалин,

(Наставиће се)