"Дејтонленд 1996": Муслимани протеривали из Сарајева Србе и Јевреје-сефарде

Јеврејска заједница у предвечерју рата у мултиетничком Сарајева бројала је неколико хиљада људи. Након Дејтонског мировног споразума Јевреја-сефарда је остало свега 600 људи. Зашто је народ који је вековима живео у Босни и вратио се у своју другу кућу, и након што су нацисти поубијали готово све Јевреје, био приморан поново 1996. године да напусти Сарајево?

Након што је 1992. године почео грађански рат у бившој Босни, јеврејска заједница, имајући горко искуство из прошлости, масовно је напустила града. Од априла 1992. до марта 1994. године Сарајево је напустило хиљаду Јевреја-сефарда. Треба рећи, од оних Јевреја који су остали у граду, 71 се борило на страни муслиманске војске. Део стамбеног фонда јеврејске заједнице предат је избеглицама из других делова земље. Наравно, после Дејтонског мировног споразума, неки од Јевреја су пожелели да се врате у своје домове.

Али нико од "нових" сарајлија није једноставно хтео да напусти престоницу. 146 станова су на тај начин и остали у градској употреби, никако не могавши доћи до правих власника. Имајући у виду да је сваки квадратни метар у Сарајеву био злата вредан, лако се може замисли колико је новца било зарађено на туђој имовини. Једна од жртава је била и старија јеврејка Виола Јанекович која је евакуисана из свог родног града 1992. године. Она је, након Дејтонског споразума, желела да се врати у Сарајево, са жељом да проведе старост и умре у својој кући. Али нови власници који су се, наравно, за велики новац илегално уселили у њен стан, и нису имали намеру да га напусте. Таквих примера је већ у првим данима "мира" било на стотине. Могуће је, да би се, да је закон некако гарантовао повраћај имовине и давао шансу за будућност, многи и вратили. На такав начин, људи нису знали како даље да живе. На сваки начин, очајни Јевреји су продавали своје куће. Поглавар јеврејске заједнице Јакоб Финци тужно је приметио да његов народ има мало шанси да остане у свом граду.

Једина ствар која је давала мало наде - хуманитарно, културно-образовно друштво "Ла беневоленсија", основана 1892. године. Управо ова организација се бавила доставком медикамената - 49% свих лекова Сарајлије су добиле кроз јеврејску заједницу коју је помагао Комитет УН за избеглице. Након завршетка непријатељстава постојала је нада у побољшање живота, али Изетбеговић није дао никакве гаранције Јеврејима-сефардима. Они се нису осећали безбедно. Многи су говорили: "Хвала Богу, авиони лете и у било које време могу окушати срећу у иностранству, првенствено у Израелу."

Јевреји-сефарди су одувек знали да их јеврејска заједница у свету неће оставити на цедилу, док је много теже било сарајевским Србима који су за време сукоба не само прогоњени на хиљаде, већ их ни после успостављања мира једноставно нису пуштали назад. Ако је до 1991. године у престоници бивше БиХ живело преко 150.000 Срба, то је у време потписивања Дејтонског споразума тај број био сведен на мање од 20.000. Сарајевске демократе и странка Алије Изетбетовића радили су све да овај, некад, мултинационални град постане главни исламски центар на Балкану. О толеранцији и љубави према другим људима који су за време Тита били ослонац СФРЈ, трудило се што пре заборавити.

Константин Качалин,

(Наставиће се)