Проценти Срба

У пракси реализовани етнички инжењеринг није ни за длаку мање оптерећујући проблем Црне Горе од корупуције, организованог криминала, прања новца, мафијашког удруживања или поскупљења рачуна за струју. Најстравичнији друштвени поремећај у периоду деветнаестогодишњег фингираног вишепартијског система јесте егзистенцијално маргинализовање популационог утицаја Срба. У години апликације за улазак у Европску унију, заокруживање учешћа Срба испод 5 одсто у огранцима извршне власти и признање такве чињенице, доказује да се српска политичка елита у новој години мора приоритетно заложити за решавање националног питања у овој посткомунистичкој републици. Српско питање, заправо, није институционализовано на нивоу миркодржавног провизоријума, нити је прихваћено као регионално валидан проблем. Државно задовољство Црногораца дефинисано је на општу штету Срба. Бенефиције осталим националним заједницама у Црној Гори дароване су на уштрб Срба. Питање коришћења расположивих државних ресурса од стране Срба у Црној Гори је демократско и питање пуне интеграције свих народа и грађана у одржив систем. Диспропорција у министарствима у односу на пописну структуру становништва не смије бити представљена као одлука дијела црногорске политичке елите која је на власти. Ријеч је о пројекту који нема искључиву политичку позадину, него и идентитетско исходиште. Пожељно је релативизовати разлике између добитника и губитника транзиције, Срба који бране свој идентитет и Црногораца којима, уз пожељну различитост и шаренило других, упорно смета идентитет Срба. Између оних који су разорили државну заједницу и оних који су њен опстанак сматрали животним и питањем части. Између оних који су засипали каменицама Цетињски манастир и оних који живе литургијским начином живота. Између власника ,,Прве банке'' и човјека испод доње границе сиромаштва, каквих је 45% на сјеверу Црне Горе, сходно извјештају репрезентативне комисије Уједињених нација. Између криминалне мистике Милочера и неасфалтираних путева у опозиционим упориштима у главном граду. Без икакве политичке филозофије: када свак буде валоризовао своје способности и знање, користио свој новац који улаже у одржив државни систем и када Црна Гора не буде регрутни центар организованог криминала и мафије која надзире државу, биће боље. Ако ћемо да се миримо, помиримо се снагом интереса и имаћемо стабилну државу. Док год судбина неколико стотина хиљада људи зависи од биоритма диктатора и оних са којима може да направи компромисе, среће нема. Брана томе су ојачани административни капацитети, здраве институције и задовољен реалан интерес свих грађана и народа.