Ко жели да „модификује“ односе између Србије и Русије?

Шефица преговарачког тима Србије у приступним преговорима са Европском унијом Тања Мишчевић је истакла да Србија треба да преиспита свој спољнополитички курс, а за билатералну сарадњу Србије са Руском Федерацијом је рекла да ће она морати да буде „модификована у складу са спољном политиком Европске уније“.

Наравно, одмах се поставља питање – у ком правцу ће то морати да буде „модификована“ спољна политика Србије, али познавајући основне смернице политике Брисела према Москви, није тешко наслутити на који начин би се Србија морала прилагодити европском стилу размишљања.

У том смислу довољно би било погледати само недавна збивања која се тичу кризе у Украјини да би се видело на шта је у основи она мислила. Наиме, свако ко је имало пратио хронику догађаја у метежном Кијеву, јасно је могао да уочи какав је тамо став заузела Европска унија, с обзиром да је тада грофица Ештон, не само вербално, него и шетњом руку под руку са тамошњим опозиционарима дала подршку њиховим тежњама да земљу по сваку цену усмере на европски курс, чак иако се притом нису баш увек држали метода које би се могле сматрати демократским, а међу њима је несумњиво било и оних који се тешко могу назвати оличењем европских вредности.

То се поготово могло приметити након њиховог доласка на власт, када се између осталог, једна од првих мера коју су изгласали, тицала фактичке забране руског језика, с обзиром да су укинули постојећи закон о регионалним језицима, иако руским језиком говори најмање половина земље, што није утицало на званичнике Европске уније да покушају објаснити својим тамошњим миљеницима да то баш и није уобичајена европска пракса. А то би се поготово могло рећи и за антируске и антисемитске испаде неких од главних протагониста државног преврата, који нису наишли на јасну осуду бриселске администрације.

Напротив, челници Европске уније су наставили да пружају подршку такорећи свим факторима у украјинском политичком мозаику који, благо речено, испољавају недостатак жеље за сарадњу са Русијом, из чега би се могло закључити да је то важна константа европске спољне политике, са којом Тања Мишчевић хоће по сваку цену да усклади српску спољну и одбрамбену политику.

Међутим, о новим властима у Кијеву, које је Брисел тако свесрдно пригрлио, у Русији се очигледно не размишља на исти начин. То доказује изјава руског премијера да он „сумња у легитимност органа власти у Украјини“, иако по његовом мишљењу „западни партнери сматрају другачије, односно они сматрају да су то легитимни органи“, а затим је још додао - „Не знам какав устав су они читали, и какве законе, али мени се чини да је то некакав помућени разум, када се легитимном назива она власт, која је у суштини резултат метежа“.

Стога, већ само из овог најсвежијег украјинског примера се може видети да би усклађивање спољнополитичког курса Србије са Бриселом, и „модификовање билатералне сарадње Србије са Русијом“, како то императивно налаже шефица тима за преговоре са Европском унијом, довело до тога да би се напослетку србски и руски ставови по много чему разликовали до непрепознатљивости. Међутим, веома је упитно коме би заправо било у интересу да се то деси. Осим Бриселу, наравно.

Ратко Паић,