Бирачи су највише ускратили подршку НАТО странкама

У постизборним разматрањима исказане воље бирача у домену односа према спољнополитичким питањима, у медијима провејава мишљење да је створен консензус око европског курса земље, што је иначе у приличној мери дискутабилно ако се узме у обзир дубока подељеност грађана по том основу упркос неоспорној тачности чињенице да у парламенту неће бити декларисаних опонената том курсу.

Међутим, оно што су грађани на овим изборима заиста недвосмислено потврдили као своју вољу, то је опредељење за војну неутралност Србије, с обзиром да су кључни заговорници прикључења земље НАТО савезу добили изузетно малу подршку и практички нестали са политичке сцене.

Дакле, иако су дужи низ година биле значајан политички фактор, чак знатно већи него што су имале реално упориште у бирачком телу, овај пут су испод цензуса остале две странке које су предњачиле у свом евроатлантском опредељењу, а ради се свакако о Либерално-демократској партији и Уједињеним регионима Србије, чији представници су на врло јасан начин заступали такав став.

Подсетимо, лидер прве од њих Чедомир Јовановић, често се изјашњавао по том питању и говорио да та партија жели да се Србија што пре нађе на списку земаља НАТО, зато што по његовом виђењу, упркос другачијем историјском искуству, он представља гаранцију за територијалну целовитост земље.

А истакнути представници друге поменуте странке не само што су заступали идентичне ставове у вези војног сврставања Србије, него су на моменте изазивали праву буру у јавности, од којих је вероватно била најконтроверзнија тврдња коју је прошле године изнео високи функционер УРС-а и председник Скупштине града Крагујевца Саша Миленић, и то баш на дан обележавања почетка НАТО агресије на Србију – да је тај војни савез заправо ослобађао Србију.

Иначе, сличног мишљења је била и његова страначка колегиница Сузана Грубјешић која се у државном парламенту својевремено успротивила војној неутралности земље, сматрајући то потпуно неприхватљивим и залажући се за улазак Србије у западни војни блок, што је по свему судећи био важан разлог због чега су гласачи овог пута ускратили подршку њеној политичкој опцији да и даље задржи пређашње позиције.

Штавише, када је реч о тим странкама које су остале испод граничне вредности потребне за стицање парламентарног статуса, за њих је било карактеристично и оштро опонирање крупним руским инвестицијама, а то се пре свега односило на њихов критички став према Јужном току или према куповини Нафтне индустрије Србије, што такође значи да су у најновијој подели мандата србски бирачи уједно ускратили подршку најватренијим противницима инвестиција из тог дела света.

Другим речима, све то значи да се на управо протеклим изборима у бирачком телу очигледно још више учврстио став о неопходности да се Србија држи подаље од чланства у Северноатлантском савезу, што уосталом и није чудно ако се узме у обзир чињеница да се ускоро ближи годишњица бомбардовања у коме лежи практички сав одговор на питање - због чега је грађанима толико неприхватљива опција зближавања са њим.

Ратко Паић,