1914 – 2014. Паралеле

Ове године се обележава 100-годишњица од почетка Првог светског рата. Многи експерти виде сличност данашње ситуације у свету са тим временом, не само на политичком плану, већ и у сфери економије. У вези са тим, могу се направити неколико паралела.

Први светски рат је сазревао више деценија. На Берлинском конгресу 1878. године фактички се распао „савез три цара“ – руског, немачког и аустро-угарског. А до 90-их година XIX века свет је већ био подељен између „старих“ европских држава – Енглеске, Француске, Португалије, Холандије и Белгије. Од осталих великих држава, Русија је била заузета освајањем бескрајног пространства на истоку, док су Американци освајали Дивљи Запад. Само је Немачка остала празних руку. Незадовољни стањем на терену, Немци су отворено почели да заговарају нову поделу света, што је на крају и довело до рата.

Усмеравање спољнополитичке активности Русије на Далеки Исток 1890-их година, као и немачки економско-политички притисак, ослабили су њену позицију у Европи и на Блиском и Средњем Истоку. 1904. године на Далеком Истоку је отпочео руско-јапански рат. Иза Јапана су стајали америчке и енглеске власти, чије банке су директно финансирале војне активности Токија. Након пораза у том рату, Русија се окреће Европи. Велика Британија, која је тежила да хегемоно влада Европом, покушавала је да игра улогу међународног арбитра.

Данас су улогу међународног полицајца од Енглеза преузеле САД, док се Немачка, иако је након уједињења 1990. године постала економски џин у Европи, још увек није изборила за своју независну позицију у спољној политици. Као и пре 100. година, њено место на светској „шаховској табли“ не одговара њеној правој моћи. То се најупечатљивије могло видети кроз изјаву пољског премијера Доналда Туска, који је спочитао Немачкој за њену енергетску повезаност са Русијом: „Потребна је корекција енергетске стратегије и независност од Русије, како Москва не би могла да утиче на политику Европске Уније“. Тако никада не би могао да разговара један пољски политичар са једним немачким канцеларом, да иза његових леђа не стоје САД. Европски парламент је чак забранио и бившем немачком канцелару Герхарду Шредеру да јавно износи своје мишљење о Русији. Колико дуго ће САД моћи да држе Немачку у сфери својег утицаја? Она није Пољска, Румунија или Црна Гора.

Након свеопште доминације САД 90-их година XX века, на међународну сцену се појављују нови играчи. То су земље БРИКС. Русија се након 2000. године поново враћа међу велике силе и тражи свој део колача. Она се залаже за формирање новог светског поретка. На примеру Сирије, Москва је показала да се мир у свету може обезбедити само у сарадњи са Русијом. Она предлаже стварање заједничког економског и људског простора од Атлантика до Тихог океана. Ипак, некоме то не одговара. Како је једном приликом приметио председник Владимир Путин, „Злогласна политика уздржавања Русије се наставља и данас, непрестано покушавају да нас забију у ћошак“.

Трка у наоружању, такође није производ савременог друштва. Још 1898. године руски цар Николај II позвао је државе на сазивање међународне конференције на којој би се разматрао проблем свеопштег разоружања. С тим у вези, 1899. године она је одржана у Хагу, где је била донета резолуција о мирном решавању међународних спорова. Али по главном питању – о смањењу војног потенцијала – конференција није донела никакву одлуку услед размимоилажења ставова међу државама. Идеја разоружања се показала утопијом.

Трка у наоружању није остала у прошлости. 2002. године усвојен је споразум о смањењу стратешког офанзивног наоружања, али је велико питање колико се он заиста поштује.

Што се тиче економије, пред Први светски рат у САД је избила велика финансијска криза названа Паника 1907. Њујоршка берза је доживела крах, а земља је ушла у рецесију. Из САД и Енглеске, криза се проширила на Француску, Италију и друге земље. Она се завршила тек 1918. године. Криза у којој ми данас живимо, такође је почела у САД, 100 година касније. Већ 7 година нико не може да оцени њену дубину и нико не зна када ће се завршити.

Тешко је оценити, колико су оправдане сличне паралеле. Једно је очигледно – међународне кризе, са компликованим територијалним споровима, постали су основом за стварање војно-политичких савеза и трку у наоружању. Данас, ситуација на светској сцени доста личи на то време. Не треба заборавити да се историја увек понавља, само у другом облику.

Милена Цмиљанић,