У Гогољ-центру појавио се „Двор“

Познати редитељ, товрац жанра „саундрама“ Владимир Панков је припремио нову премијеру Двориште по драми чувеног драматурга Јелене Исајеве.

У ово време ова представа је сензација: ни једног негативног хероја, ни капи чувеног „црнила“. Сензација на квадрат је то што ће ова романтична музичка поставка ући у репертоар Гогољ-центра познатог као једна од најсавременијих и најнапреднијих позоришних сцена престонице.

Изузетно неактуална поставка. Права носталгична сага о Москви 80-их година. Ужелели смо се светлих сећања, осетили смо такву потребу, каже редитељ Владимир Панков. Хтели смо да направимо не суров рад, већ акварел. Панков има 38 година, рођен је у Москви. У суштини Двориште је прича о његовој сопственој младости. Између осталог, управо Владимир Панков је постао иницијатор појаве не само представе, већ и драме по којој је она постављена. Управо Панков је надахнуо драматурга Јелену Исајеву на њено дело, чега се он сада са задовољством сећа.

- Ја сам се обратио Лени Исајевом: како би било да се направи таква прича о нашем детињству, нашој генерацији која је живела у то време, и била потпуно срећна. Када почињем да говорим о том времену одмах се осмехујем, сузе ми навиру на очи, падам у носталгију.

80-их у русији, тачније тада још у Совјетском Савезу, то је време још Горбачовљеве пересторјке, осежање глобалних промена није могло да не донесе талас оптимизма. Између осталог, о политици у представи Двориште нема ни речи. Обични људи. Живот најобичнијег дворишта на периферији Москве. Сви знају једни друге. Изјаве љубави, први пољупци, интриге, романсе, као и туче, жестоке, крваве, али са својим кодексом части: ако је човек пао, нису га тукли. Не као сада, када је уобичајено докрајчити човека у директном и преносном смислу, наставља Владимир Панков.

- Двориште је музичка представа, другачије није могло бити, пошто је Владимир Панков руководилац познатог студија Саундрама који не само да користи музику у свом раду, већ полази од ње као од основе. Пинк Флојд, Модерн токинг, Дип Парпл – управо 80-их совјетска омладина је откривал аза себе ове стране групе, лудела за њима, живела за њихове песме. Тада су буквално са свих прозора певали совјетски идоли: Ала Пугачова, Јуриј Антонов... Тако да је Двориште пуно хитова: тексотви хероја полако прелазе у песме, музика се чује стално. И јунаци су на сцени стално, при томе сви одједном: једни излазе у први план ка песку за играње у дворишту, други се пењу на спратове које су подигли сценографи и настављају свој уобичајени живот поред шпорета, телевизора, телефона. Затим ликови мењају места. Представа је густо насељена, мада су само два главна јунака – два стара пријатеља чија је младост протекла 80-их. Они се срећу у родном дворишту много година касније и сећају се...

Представа необично преноси атмосферу 80-их, сматра један од главних глумаца, познати Валериј Гаркалин.

- Веома подсећа. Ове реплике, односи, просто изговорена реч. Ја сам такође живео у таквом дворишту и живот нашег дворишта је био врло богат! Сада таквог више нема. А двориште је посебно место у људском животу.

Двориште је представа о срећи познатој сваком. О срећи да возиш бицикл по барама, скачеш са клупа у гомиле песка, љубиш се у телефонској говорници под пљуском... То је представа за оне који су се уморили од живота без позитивних емоција. И никаквог подтекста. Једноставно двориште. У многоме идеализовано. Ипак аутори то не крију. Шта више, подвлаче: после позоришне поставке очекује се сличан филм. Реакција публике на представу је својеврсна провера и „тесање“ сценарија.

Рита Болотска,