Пењање по европској узбрдици условљено кварењем односа са Русијом

Иако су највиши представници власти у Београду ставили до знања да се и поред кретања Србије у правцу Европске уније ни у ком случају не мисле замерати Русији поводом украјинске кризе, чини се да ће Брисел тешко да прихвати било какве ставове који макар и мало одударају од његове оркестриране кампање да се по сваку цену Русија осуди због настојања да одбрани своје легитимне интересе.

Такав закључак не произилази само из посматрања на који начин се понашају представници земаља-чланица Европске уније, што се видело рецимо на недавном скупу у Нарви, на коме су министри иностраних послова земаља централне Европе, балтичких и скандинавских држава хорски у један глас, као по команди, осудили организовање референдума на Криму, него се такође такво немирење Брисела са било каквим дисонантним тоновима може приметити и у последњим изјавама бриселских бирократа, који ултимативно одређују какав став морају заузети чак и оне земље које у магли тек траже свој пут до чланства у Европској унији.

Тако је на пример шеф европске делегације у Србији Мајкл Девенпорт изјавио да Европска унија од Србије очекује да схвати озбиљност кризне ситуације у вези са Украјином, што ваљда значи да он сматра како је понашање Србије до сада било неозбиљно, и још је нагласио да Европска унија очекује „да земље кандидати за чланство подржавају њене спољнополитичке ставове“, чиме је кристално јасно поручио да Брисел не трпи другачије мишљење.

А да не буде никакве дилеме око тога шта Брисел захтева од Београда, потрудио се да објасни добро познати Јелко Кацин који је поручио да се Брисел нада да ће и Србија поводом Украјине, како је рекао, „заузети став који је близу става Европске уније“, а то значи осуђујући став.

Наравно, и друге балканске земље које тумарају по кривудавој стази према Европској унији, такође су из Брисела добиле упутство како мора изгледати њихово сопствено мишљење у вези украјинске кризе. Тако је портпарол делегације Европске уније Енди Мекгафи изјавио да Босна и Херцеговина има обавезу да свој став о Украјини усклади са ЕУ, а с обзиром да је употребио реч „обавеза“, то значи да се искључује свака могућност сопствене воље или не дај боже опонирања.

Дакле, само из ових неколико примера проистиче закључак да Брисел ни Србији неће толерисати задржавање блиских односа са Руском Федерацијом као до сада, него ће од свих земаља које се крећу путем европских интеграција захтевати беспоговорну послушност, без права на индивидуални став који одражава специфичну позицију сарадње са свима. Другим речима, то очигледно значи да свака „несврстана позиција“ из бриселске перспективе у најбољем случају може бити само привремена, а са сваким даљим кораком учињеним у правцу европских интеграција, разни Кацини ће јасно поручивати да тако даље не може.

Чак и ако при том слаткоречиво буду изјављивали, као недавно шеф делегације Европске уније у Београду, да он лично не види „никакав разлог због чега Србија не би могла да са Руском Федерацијом развија позитивне и конструктивне односе у свим областима“, јасно је да усклађивање става са ставом Брисела подразумева нешто сасвим друго, а то су како видимо ових дана – само осуде Русије и претње санкцијама. А то баш и не личи на позитивне односе са пријатељском земљом. Сасвим супротно, то значи да је пењање по европској узбрдици условљено кварењем односа са Русијом.

Ратко Паић,