Идентитет Републике Српске

    Једини успех српског народа у процесу распадања Југославије се зове Република Српска. Иако настао на смањеним просторима српске геополитичке и историјске територије са леве обале реке Дрине он је показао самосвесну моћ Срба да духовно уобличе вишевековне тековине и идеју о вечном уједињавању.

    Република Српска је модерни и егзистенцијални израз средњовековне бановине и племства са светосавским одличјима, она је живо духовно искриште православне вере чији стубови Добруна, Тврдоша, Рмња, Острога  и других светих места  представљају човека из Републике Српске. Она је „На Дрини ћуприја“ епохално градитељско дело непризнавања османске окупације.

    Република Српска је интелектуални водећи покрет у простору аустроугарске окупације и искрени носилац идеје уједињавања свих југословенских народа 1918. године желећи и тадашњној етничкој браћи само друге вере исто што и себи. Њено тадашње име је било Дринска, Зетска и Врбаска бановина.

    Република Српска је четничка одбрамбена војска настала у паклу и зверству католичких и муслиманских суседа током Другог светског рата. Она је херојско лице бројних четничких војвода и команданата и преживелог народа.

    Република Српска је као и цели српски народ талац и жртва авнојевског сатирања и лажног босанског братства и јединства. Она је неми сведок непописаних јасеновачких , пребиловачких и других јама. Она је притиснута комунистичком ногом и терана да иде преко Дрине. Она је посрнута духом јер су у њено име одлучивали Богић Богићевић, Кецмановићи и слични гори и од самог непријатеља и комшије.

    Република Српска је израз настао да покаже вредности нашег народа распоређеног поред река Саве, Врбаса, Дрине, Требишњице, Босне, Уне. Она је духовно наслеђе Шантића, Дучића, Ћоровића, Слијепчевића, Кочића, Пелагића, Дангића, Дедијера, Принципа, Васе Глушца, Милана Будимира, Веселина Чајкановића, Јована Цвијића и бројних других.

    Иако су из њеног етничког и духовног наслеђа отети центри Мостара и Сарајева она је створила нове попут Требиња, Источног Сарајева, Бања Луке, Бијељине, Добоја, Вишеграда, Приједора што представља свесну политичку моћ народа.

    Република Српска зна да призна и другима да буду оно што желе да буду, да одлучују сами о себи а да не могу одлучивати и о нама. Данашњи Бошњаци могу да буду шта год хоће и да одлучују о својој националној одредници и о имену језика који говоре. Србин Републике Српске из културе неће им то оспорити јер види све те муке од мухамеданаца до муслимана, од Срба исламске вере до Муслимана са великим словом М, од неопредељених до Бошњака. Али тај умни Србин поучен лошим искуством титоизма зна да јасно каже о нама више никада нећете моћи да одлучујете.

    Република Српска неће откривати идентитет и порекло католика Херцеговине и Средње Босне и њихово преверавање од источног у западни обред. Часни Србин се стиди јер зна да су многи ради голог опстанка променили веру и да им је аустријска окупација  дала национални идентитет хрватства којим су за време НДХ и усташке окупације починили стравичне злочине над својом браћом, рођацима, кумовима православне вере. Тако је било и иако све то знамо нећемо им оспоравати да иду својим путем. Једино нећемо преправљати Иву Андрића католика из травничке околине рођеног као Србин крајем 19 века у време док још сви Срби католици нису преобраћени да буду исти као они чији је језик чакавски и чији су обичаји сасвим другачији од њихових.

    Република Српска и Срби наших дана, освешћени, храбри, преживели морају да духовно јачају, свесно и мирно промишљају и знају да су дејтонске границе из нашег времена  војна граница целокупног српског идентитета и да су непомерљиве. Идентитет Републике Српске је мисао њеног целокупног становништва а жеља коју сви желе ће бити остварена историјски, политички, етнографски, економски веома брзо. Циклуси догађаја се често понављају да исправе неке недовршене појаве.