Прича србског писца у руском преводу

Приповетка "Сиротица" србског писца Мирослава Тохоља преведена је на руски језик. Она говори о рату 1992. године у бившој Босни. Аутор посебно оштро пореди смрт у мирнодопско време и смрту у време рата.

Причу је превела заменик главног уредника листа "Совјетска Русија" Јекатерина Пољгујева. Према њеним речима то јој је понудио истраживач слависта Андреј Базиљевски.

- Знајући моје интерсовање и љубав према Србији, Андреј Базиљевски ми се више пута обраћао са молбом да преведем српску књижевност на руски. А пре годину дана рекао је да планира да изда књигу Мирослава Тохоља и питао ме је не желим ли ја да учествујем у преводу његових прича. Треба рећи да сам се раније бавила поезијом. Схватила сам да је проза нешто друго, али ипак сам пристала. Било је то помало лакомислено, зато што је моје знање србског ограничено. Рад на преводу је био врло компликован, не само због неочекиване лексике које нема у речницима. Тохољ има прилично необичан стил. То није сижејна прича, већ прича-осежај када човек покушава да пренесе речима своје осећаје, све до мириса и боја. Шта више, преводилац је негде и коаутор, и зато он саосећа са јунацима књиге. Врло је тешко читати о тамним, трагичним временима србског народа у Босни. Тамо постоји опис да становици села не само да су били приморани сами да беже, већ су у буквалном смислу носили и кости својих предака да би их спасили од скрнављења. Али сматрам да су за руског читаоца такве теме врло важне. То је недавна прича која је требало да буде забележена не само на страницама новина, већ и у великој књижевности.

Према речима Јекатерине Пољгујеве, љубав према Србији код ње се родила почетком 90-их. Тада је она први пут чула србски израз „Нас и Руса 200 милиона“ и схватила да у Европи постоји народ којима су Руси још блиски. Познанство са Мирославом Тохољем десило се прошле године у Београду у врло занимљивим околностима.

- Предала сам му књигу са руским преводима драма Радована Караџића. Он је планирао да му одвезе тај превод у Хашки затвор. За све српске затворенике Хашког трибунала – Караџића, Младића, Шешеља, врло је важно да одржавају везе са Русијом, између осталог преко руске речи. Сам Мирослав Тохољ је необичан човек. Са једне стране био је министар информисања Републике Српске, а при томе се бавио послом далеким од рата – писао је књиге. Говорили смо о Сарајеву, његовом родном граду. У време нашег сусрета питала сам га да ли би хтео да се врати у Сарајево. Рекао ми је да је једном тамо био, али га више туда не вуче, зато што је град после рата постао сасвим другачији. Схватила сам да је то карактеристично за све сарајевске Србе. После рата град је за њих постао као одрезан. Наравно, за човека је то огромна трагедија. Знам да се ове ратне ране врло тешко лече до данас.

Ипак, чак у тако тешкој ситуацији по земљу Јекатерина Пољгујева налази за Србе речи утехе.

- Хтела бих да србски народ зна да у Русији има људи који их се сећају не само због лепе речи или у време неких меморијалних датума, као што је недавна 15-годишњица почетка НАТО бомбардовања и 120-годишњица србски погрома на Косову и Метохији, већ живе сваког дана њиховим сопственим радостима и тугама. Надам се да наше културне и духовне везе никада неће бити прекинуте.

Григориј Соколов,