Захар Прилепин: Словене сматрају противницима, зато се треба плодити и множити

За мене је Србија најрођенија земља, поред Русије. Сваки пут идем да схватим шта нас зближава, шта нас чуди код оних других и шта нас чини сличним.

Пореде га час са Максимом Горким, час са Ернестом Хемингвејом, али он је Захар Прилепин, ветеран рата у Чеченији, филолог, националиста по убеђењима, један од најчитанијих и најсамосвојнијих савремених руских писаца.

О себи је једном рекао: Одавно је престало да ми се допада да путујем, зато што су ми људи занимљивији од географије, и у главном су то руски људи. Али Србија је у том смислу изузетак. Овде писац често борави, и ових дана заједно са колегама из бранше учествује у Мајским данима књиге у Панчеву.

Са Захаром Прилепином Глас Русије је разговарао о Новом Завету, Depeche Mode, као и о томе како да политичари наших земаља избегну заборав.

Вашег омиљеног совјетског писца Леонида Леонова својевремено с одушевљењем су примали у Југославији и чак правили сценске поставке оних радова који су у СССР прећутно заобилажени. А како примају вас?

- За мене је Србија најрођенија земља, поред Русије. Сале у центру града ја окупљам само у Русији, Србији и можда у Француској. Највише књига у иностранству изашло ми је управо у Србији. У том погледу ја сам наследник омиљеног писца Леонида Леонова и лично сам се уверио какви дивни људи тамо живе и да у њиховом речнику реч Русија не заузима последње место. Ја сам 4 пута наступао на разним крајевима Београда и мислим да сам на крају окупио исто толико Срба као група Depeche Mode. Што је карактеристично, у сали је 97% управо Срба, Руса емиграната нема, за разлику од других земаља. Очигледно има неких ствари које су својствене руском и србском карактеру, које се дотичу и правилно римују. Сваки пут идем да схватим шта нас зближава, шта нас чуди код оних других и шта нас чини сличним.

И до каквог закључка сте дошли?

- Можда равнодушност према себи и сопственој судбини, уверење да има нешто што је важније од било ког конкретног Србина и Руса. И то нам омогућава да говоримо о нашој заједничкој судбини и о заједничком вектору историје који, између осталог, можемо да променимо. Ево та истина која је озвучена у чувеној изреци ”нас и Руса 200 милиона”, она се снажно осећа. Срби осећају да нису сами. А када су се у јеку украјинске кризе у Србији почели да појављују плакати са речима подршке Русији, схватио сам да ни ми нисмо сами и то бескрајно греје душу. Срби исправно сматрају не Украјину већ Русију аналогом Југославије коју су поделили на неколико делова и по жељи западних држава покушавају да поделе на још већи број, како би затим и њих поделили. Срби у геополитичком смислу испоствили су се најмудријим нашим суседима.

Када сте се спремали на Балкан 2010. обећали сте: Доћи ћу и пићу вино са предивним Србима. А овог пута?

- Колико год да сипају, све ћу се потрудити да попијем. А књижевни део ће бити као и раније — потрудићу се да одговорим на сва питања. Зато вино- да, ракија — да, посета манастира — да, и све што може да се смести у оквире Новог завета — да. Имам нови огроман роман Обитељ и желим да га у Србији прочитају, зато што ми се чини да ће га овде разумети као нигде другде.

То је књига о логорима на Соловјетским острвима, на северу Русије, где су протеривали свештенство, контрареволуционаре и ”бивше” бољшевике. Зашто мислите да ће га у Србији разумети?

- Зато што им ништа не треба објашњавати. Када комуницираш са Французима, Енглезима, Американцима, треба им све прежвакати и као кашу представити — гледајте, ево то су Руси, видите како се они понашају, каква им је била историја. А Срби имају исправни однос према свим нашим проблемима, можда делимично зато што они, како ми се чини, нису имали периода у историји када је владајући положај заузимала либерална интелигенција. Зато је тачка гледишта код Срба правилна — класична, хуманистичка и конзервативна.

Имате четворо деце, у данашње време то је скоро подвиг. И у Србији када је један познати посленик културе рекао да и он има толико, у сали се зачуо аплауз, зато што постоји катастрофални пад наталитета у земљи... Шта да се ради?

- Просто власти у Русији Србији треба да схвате да ако нестанемо, словенски род ништа неће спасити. Ову тему треба представити као основну. Зато што ако одумремо, наш језик и књижевност нико неће памтити и неће се преносити из века у век. Ми нисмо као Грци. Словени су болесна мрља у оку актуалног европоцентричног света. Сматрају нас за противнике, свима смо досадили. Зато се треба плодити и размножавати. Ако државе то не схвате, никакве милијарде их неће спасити. Може да имаш и 200 милијарди у западним банкама, затим се дешавају непредвиђене ствари — и више ниси на власти, ти си нико и ништа. Само нови људи, рецимо 40 милиона младих Срба и Руса, образованих, прошлих кроз војну обуку, то је једини начин за твој спас, политичару.

Тимур Блохин,