Пр(иј)евод

Не могу да верујем да је и србијанском и црногорском режиму пало на памет да прихвате „великодушну понуду“ хрватске Владе о уступању пр(иј)еведених „европских закона“ на хрватски језик. Истина, тај предлог већ одавно фигурира у Црној Гори. Од пре неколико дана актуелан је, на жалост, и у Србији. А један времешни слуга садашњег, као и Брозовог режима, усплахирени поборник братства и јединства у својим младалачким данима, тобожњи дисидент без досијеа у полицији, сав срећан је обавестио Србију да ће јој европске агенде, закони, уредбе, конвенције, споразуми о стабилизацији и придруживању, билатерални и мултилатерални уговори, мапе пута у Европу и ко зна шта све не, ускоро доћи бесплатно, у пакету, у „ворду“ и „ПДФ“ формату на хрватском језику и на хрватској латиници, тако да се ни Србијанци ни Црногорци не морају „много мучит', пр(иј)еводит' и трошит'“. Срећа је још већа, посебно у Црној Гори, ако се зна да ћемо све добит' и да ћемо при том још и „уштедит'“ читав милион евра!?! Само тај поклон треба „пребачит'“ до Скупштине да се изгласа без лектуре, коректуре и превода на српски!

    Гледао сам и гледам, као уосталом и многи други нормални људи, разна понижења која смо подносили деценијама и која подносимо данас и као људи, као народ, и као држава. Али, ово понижење врхуни.

    Очевидно, у новоствореним феудалним државама које полако и неизвесно путују према Европској унији све има своју цену. Свако понижење има своју валуту. Сада је и језик дошао на ред. И то за милион евра. Ни мање ни више.

    Веома добро знам да актуелне европске интеграције и формално и фактички поричу, потискују и уништавају не само националну правну мисао него и сваку националну мисао, кућу, државу. То се, уосталом, догађа већ више од два века. И тај процес сада улази у своју последњу фазу.

    И раније су се из неких европских држава преписивали устави, грађански и други законици. Додуше, нисмо их никад преписивали од Хрвата, а увек смо у своје уставе, законе и правилнике уносили оно што је специфично за наш народ и што је применљиво за наше, српске прилике. И све то, наравно, на свом српском језику. Отуда и ово што се догађа не представља неко велико чудо. Ми и кроз то, на коленима клечећи на прагу Европске уније, морамо да признамо да нисмо то што јесмо и да више нећемо и не желимо да будемо оно што смо били. А то ће нам бити много лакше, безболније и једноставније ако то изговоримо и читамо на туђем, хрватском језику и напишемо хрватском латиницом, а не на свом српском језику и српском ћирилицом.

    И Србија и Црна Гора треба да се стиде од хрватских превода европских закона. Заборавља се да једна осредња странчица у једној предизборној кампањи потроши најмање милион евра. Испада да има за све осим за свој језик, своје преводиоце и своје правне стручњаке. Посебно се заборавља чињеница да је данас у Србији и Црној Гори много лакше наћи преводиоце са енглеског него са савременог хрватског језика. Ако би се и нашао по неки преводилац са хрватског на српски језик онда се морамо запитати и колико ће му времена требати да то све са хрватског „пријевода“ преведе на српски језик? Где су институти, симултани преводиоци, професори енглеског језика, преводиоци у Влади. А какав је тај превод може се најбоље чути ако слушате преводе са суђења у Хашком трибуналу.

    Надам се да у режимима у Србији и Црној Гори постоји још мало свести и сазнања о томе у какву вратоломију улазе уколико се што пре љубазно не захвале хрватској Влади и Иву Санадеру на „великодушном“ унијатском поклону.