Зашто Србија ћути док се у Украјини пролива крв потомака Срба?

У тренуцима када свакодневно гледамо трагичне извештаје из градова на југоистоку Украјине, и то највише управо из Славјанска и Луганска, скоро никоме, осим малобројним историчарима, није позната чињеница да су многа угрожена деца, жене и старци које видимо на телевизијским екранима - буквално потомци Срба, који живе на старој србској земљи. Стога, да ли је то довољан разлог да се из матице Србије чује глас протеста против њиховог убијања?

Ако вас је зачудио тај податак и сада у неверици мислите да је реч о некаквој шали, онда ће вас сигурно занимати кратка прича о Славјаносербији. Ради се о томе да је средином 18. века тај део Руске Империје био пуст и ненасељен, јер се налазио на самој граници према непријатељским Татарима. Због тога је руској царици Јелисавети предложено да тај проблем слабо брањене границе реши тако што ће позвати искусне српске ратнике да се населе на тим просторима.

Царица Јелисавета је брзо одговорила и већ 13. јула 1751. године је потписала одлуку да се православним Србима дозвољава прелазак под окриље Руске царевине и њихово примање у руску војну службу. Тако су Срби од руске царице добили аутономну област која је имала званичан назив Славјаносербија, а налазила се између Луганска и Бахмута, који је био административни центар нове српске домовине. Тај град се сада назива Артемовск и налази се непосредно поред несрећног Славјанска у коме гину цивили под гранатама украјинске војске.

Штавише, поред Славјаносербије, постојала је још једна област насељена Србима, а она се звала Нова Србија и била је смештена мало западније. И мада су обе те области после територијалне реформе престале постојати у таквом облику, баш на њиховом темељу је створена Новоросија, како се данас поново незванично назива читав проруски југоисток Украјине. А као непролазни траг да су ту живеле десетине хиљада Срба, који су се протоком времена потпуно стопили са много бројнијим околним становништвом, говори између осталог и данашњи назив једног рејона у Луганској области који се такође зове – Славјаносербски рејон, а град који је је његов административни центар још увек поносно носи назив Славјаносербск.

Према томе, иако данас у Украјини званично нема људи који се у националном смислу изјашњавају као Срби, ипак је непобитна чињеница да многи становници Доњецке и Луганске области који се сада боре за своја права, макар делимично имају и србско порекло. Другим речима, то буквално значи да је проливена крв цивила испред кућа, школа и болница, коју видимо у телевизијским извештајима – крв србских потомака из Славјаносербије.

И напослетку, поставља се питање – да ли је то довољно да се јавност у самој Србији у већој мери заинтересује за њихову трагичну судбину коју проживљавају у овим тренуцима, док се тамошњи мирни становници крију у подрумима од екпслозија и граната? Можда би за почетак неко могао да се сети Славјаносербије и Нове Србије, као и потоње Новоросије. А затим би било логично да се и из Београда чује гласан апел за мир и престанак проливања крви. И то посебно крви потомака Срба са југа Руске Империје.

Ратко Паић,