Уважити науку и вољу народа

Када се говори о именовању језика у службеној употреби у Црној Гори, онда се то питање мора сагледати са три аспекта. Први је историјски, други лингвистички, а трећи демократски, који мора узети у обзир недвосмислено исказани став народа на попису становништва из 2003. године.
Када је о историјском аспекту овог проблема ријеч, мора се знати да је током читаве црногорске историје, од времена Црнојевића до 1918. године, владало мишљење да су Црногорци не само интегрални, него елитни дио српског народа. То су увјерење ширили сви црногорски владари, писци, публицисти, историчари (и домаћи и страни).
Стога се и њихов матерњи језик није могао именовати никаквим другим називом до његовом етничком атрибуцијом. У сачуваним изворима од 18. вијека до данас, постоји обиље доказа да су Црногорци свој језик називали српским, (а никад "црногорским"). Још је Јован Стефанов Балевић (родом из Братоножића), први доктор филозофије у Срба, у спису "Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе", написаном 1757. године, истакао да у Црној Гори свештеници уче "читање и писање на славеносрпском језику". Његош је 1836. на Цетињу штампао "Српски буквар", а 1838. "Српску граматику". Познате су његове ријечи о свом матерњем језику, па дакле и о језику Црногораца: "Српски пишем и зборим/ сваком громко говорим"/ народност ми србинска,/ ум и душа славјанска" (Календар "Даница", 1826, посвета епископу ужичком, Никифору Максимовићу, о Ђурђевдану 1833). Важан документ о језику Црногораца јесте и "Земљопис Књажевине Црне Горе за трећи разред основне школе" из 1895. У том извору пише да "у Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком,". И у "читанци за други разред основнијех школа", издатој на Цетињу 1897. стоји: "Ми говоримо српскијем језиком... пошто сви људи у нашем завичају говоре српскијем језиком, то је народ у нашем завичају српски". На Цетињу је 1900. године објављена "Српска граматика за 3. и 4. разред основнијех школа", коју је саставио Ђуро Шпадијер. На страни седам те граматике даје се одговор на питање "шта је то српска граматика": "Српска граматика је наука која нас учи да правилно српски говоримо, пишемо и читамо".
Употреба израза српски језик, којим се именује језик Црногораца, у црногорским писаним документима од Светог Петра Цетињског до краља Николе, и то управо у службеним списима, јавним исправама и уџбеницима, истовремено је стварни показатељ њихове објективне националне припадности. Да се у Црној Гори српски језик тако службено називао од око 1830. до 1923. и од 1945. до 1960. потврђује и др Милорад Никчевић, један од главних заговорника "црногорског језика".
Са лингвистичког становишта, чак ни по Војиславу Никчевићу, "црногорски језик" није системски посебан језик. Зато он у својој "Граматици црногорског језика" наглашава да тај "језик граматички обрађује само као етно(социо)лингвистички, а не као системски посебан језик" (стр. 17). Ријеч је, дакле, о намјери да се преименовањем српског као лингвистичког језика конституише још један "политички језик" (попут "хрватског" и "босанског-бошњачког" језика).

"Политичарење"

И на крају, резултати пописа становништва из 2003. показују да убједљива већина грађана Црне Горе (63, 49 одсто) свој матерњи језик идентификује као српски. Поставља се, онда, логичко питање: шта је релевантније - воља већине грађана или воља већине посланика у парламенту која намјерава да суспендује већинску вољу народа на попису? На основу свега реченог јасно је да је једино нормално решење да српски буде службени језик у Црној Гори. Свако друго становиште је ненаучно и политикантско.