Сребро скупље од злата

У историји руске уметничке културе постоји једна изузетна епоха у коју се бескрајно загледају и коју током сто година оцењују на разне начине. То је Сребрни век — тако је по стиху Ане Ахматове уобичајено називати 20-годишњи период с краја 19. века.

Данас се Сребрни век чини некаквим изенадним ватрометом — кратким, али ослепљујуће дивним. Ипак ништа изненадног у њему није било: богат процват руске уметничке културе имао је сасвим конкретне унутрашње претпоставке. Тако сматра културолог Андреј Пелипенко:

- У значајној мери то је било везано са резултате реформи Александа Другог које су битно промениле културни пејзаж Русије. Променила се друштвена клима, људи, однос према свету, и постале су могуће појаве субкултурих слојева — пре свега у престоницама, када је стасало, формирало се постреформаторско поколење и чак не једно.

Сребрни век од својих првих година буквално је почео да ври од уметничких покрета: симболизам, акмеизам, модернизам и декаденција, неокласицизам и футуризам. При томе ма како да су се разилазиле естетске платформе свих тих покрета, постојали су културни знаци по којима се одмах препознавала припадност стваралаца новој епохи. Андреј Пелипенко наствља

- То је пре свега подвучено изражено личносно начело. Ова специфика је јединствена у руској култури: у Сребрном веку први пут личност је стала усправно и ослободила се комплекса своје усамљености. Тачније појавила се средина личности — високоразвијене, вло слободне, невезане, развијене, врло слободне, не везане ничим у својој самореализацији, експериментаторске, независне.

Занимљиво је да се индивидуализам у епохи Сребрног века саживео са упорном тежњом да се нађу истомишљеници. Доказ је мноштво уметничких удружења. Најпознатија су Свет уметности, Плава руша, Песнички цех. Уз то легендарни уметнички кафе Пас луталица у Петербургу који је обједињавао сва удружења. Овде нема противречности, примећује Андреј Пелипенко:

- Ако погледамо у историјско време, видећемо кретање од великих стилова ка све ситнијим, малим и на крају крајева сасвим усамљеној, али потпуно слободној самосталној личности, као што је било већ у другој половини 20. века. Сребрни век је она карика у којој су две снаге — еманципација личности и гравитација свеопштег поља заустављени у формату малих група.

У тим групама су стасале заиста крупне фигуре. Исто тај акмеситички Песнички цех је дао Мандељштама и Ахматову, футуристичком удружењу Центрифуга се придружио Борис Пастернак, а из младисимболиста је изашао Александар Блок. Између осталог, групе су могле да се формирају из чисто техничких разлог. Такво је мишљење историчара књижевности Владимира Крижевског:

- Велики уметник је више него правац од којег он почиње, али у књижевност се ипак улази у групи: тако се лакше пробија. Андреј Бели, Елис, Вјачеслав Иванов, Сергеј Соловјов, они су улазили у групи, чак независно од тога што су једни живели у Москви, као Андреј Бели и Елис, а Блок је живео у Петербургу.

Руски Сребрни век је поставио фактички недостижне висине за сваку културу, при томе у неколико праваца одједном: у поезији, ликовној уметности, филозофији, музици. Он и данас привлачи као светионик према којем се вреди управљати.

Олга Бугрова,